18. Emisija – Priča o javnim kućama i modernim žigolo muškarcima

13/07/2024

39:09

Preuzmi

Moja priča: 18. Emisija – Priča o javnim kućama i modernim žigolo muškarcima

Ako sam dobro razumeo nauku, a i prirodu – mislim da se rađamo sa samo jednim nagonom, a to je nagon za samoodržanjem. A taj nagon nas je doveo do tri instinkta, dakle da bismo se samoodržali rođenjem dobijamo instinkt za hranom, za samoodbranom i instinkt za razmnožavanjem.

Ne znam koliko vas ima kod kuće akvarijum, ali ako ste u prilici nekada da vidite mlađ kada se izlegu ribice, pa recimo kada su stare samo jedan dan, one su već vrlo pokretljive i plivaju, ali ove velike pokušavaju da ih pojedu, međutim mlade, tek izlegle ribice već znaju da im preti opasnost i beže brzinom svetlosti od većih iako su velike, tj. male kao glave čiode. Pa, gde su one to naučile za samo jedan dan i kako uopšte znaju da im se ne piše dobro ukoliko ne pobegnu?

I dok je ta instinktivna potreba za samoodržanjem dovela do razvoja oružja, dakle od koplja i kamenih sekira do supersoničnih aviona i interkontinentalnih raketa sa nuklearnim oružjem, ovaj instinkt za produžetkom vrste rezultirao je pojavom dve stvari: razvojem industrije hrane i razvojem takozvanog najstarijeg zanata na svetu – odnosno otvaranjem javnih kuća i bordela.

Bilo ih je u svim civilizacijama kroz istoriju i u starom egiptu i u antičkoj Grčkoj, a tek u starom Rimu ljudi moji što su bordeli bili popularni.

U antičkoj Grčkoj je po prostituciji bio poznat grad Korint tj. to je tada bio polis. Znate sigurno za veštački prokopan Korintski kanal koji se nalazi odmah pored tog gradića.

Platon u svom delu Gozba opisuje život svojih savremenika pa kaže, ako se dobro sećam da jedan prosečan Atinjanin ima valjda 4 roba, robove su dovodili iz ratova kao plen ili ih kupovali na pijacama i u lukama, dakle u proseku po 4 roba što znači da su siromašniji imali možda jednog ili jednu dok su neki imali 7 robova ili robinja. E, podrazumevalo se da rob osim što radi na imanju i u kući vlasnika – služi i za te potrebe kad se njegovim ili njenim vlasnicima prohte. Međutim, u antičkoj Grčkoj nisu svi bili bogati tako da oni koji nisu imali robove ili bi vremenom poželeli neku promenu od supruge ili robinje – odlazili bi u bordel.

Što se tih starih istorijskih vremena tiče – verovatno najpoznatija javna kuća na svetu je bordel pod nazivom Lupinare grande. Najpoznatija zato što se nalazila u italijanskom gradu Pompeji nedaleko od današnjeg Napulja koji je bio, kao što znate zatrpan debelim slojem pepela i vulkanske prašine iz vulkana Vezuv, bilo je to 79. godine n.e.

E, kada su Pompeji otkriveni, arheolozi su našli prilično dobro očuvane kuće, ulice, hramove i ostale građevine među kojima je bilo čak 35 manjih ili većih bordela što znači da, ako je u vreme erupcije vulkana i katastrofe koja ih je zadesila, ako je dakle tada tamo živelo procenjeno je oko 10 000 stanovnika, tom njihovom računicom su došli do procene da je jedan bordel dolazio na otprilike 300 stanovnika odnosno na 71 odraslog muškarca. Tako barem piše u ovim tekstovima koje sam našao na internetu, a zašto su se ograničili samo na odrasle muškarce – ne znam, jer verujem da je i u to vreme bilo takođe i žena kojima su trebale usluge ove vrste, dakle ako se nisu snalazile drugačije – cenim da je bilo bar nekoliko žigolo klubova.

U starom Rimu javne kuće su se dakle zvale Lupinari što bi bukvalno prevedeno značilo: vučja jazbina, a latinska reč za prostitutku je bila lupa ili vučica. Slično kao i u staroj Grčkoj i u Rimu su bogati imali dovoljno ljubavnica i robinja, ljubavnika i robova kod kuće tako da nisu odlazili u bordele, u Lupinariume, kojih je bilo kao što rekoh u Pompejima 35, i to od onih koji bi imali samo jednu ili dve sobe pa do ovog Lupinare grande koji je imao 10 soba.

Gledano kroz istoriju, pošto su je na žalost obeležili mnogi ratovi – u svakom ratu je bilo na žalost i žena koje su bile primoravane na pružanje seksualnih usluga ili jednostavnije rečeno – bile su silovane. Bilo ih je u koncentracionim logorima, ali je Vermaht otvarao javne kuće i u državama koje bi okupirao tokom drugog svetskog rata. Isto to su radili i Japanci na dalekom istoku.

Danas je prostitucija u mnogim zemljama zakonom dozvoljena, u nekima je dozvoljena, ali nije zakonom regulisana, što znači da i nije kažnjiva, dok je u nekim državama poput Srbije, Crne Gore ili Hrvatske – totalno zabranjena. Što se tiče Bosne, Slovenije ili Makedonije javne kuće su zabranjene, ali sama prostitucija nije kažnjiva ni za one koji pružaju ni za one koji koriste usluge. Zanimljivo je recimo da je u Francuskoj, Švedskoj, Norveškoj, Islandu, Irskoj prostitucija zabranjena, ali nije kažnjiva za prostituke već samo za mušterije.

Što se tiče Austrije, bordeli i javne kuće su legalni i zakonom dozvoljeni. Uglavnom spolja gledano, kada ispred njih ne bi stajale prostitutke – ti lokali bi izgledali kao i bilo koji drugi kafići, ima ih na nekoliko lokacija, a najpoznatiji deo grada gde se nalaze se zove Gurtel, čisto da znate ako nekada dodjete turistički pa vam se noću ne spava… medjutim ima i onih elegantnijih, prefinjenijih koji uglavnom imaju formu noćnog kluba sa podijumom za ples i nekom vrstom mjuzikla u kojem su go-go plesačice istovremeno i prostitutke. Možda će vam interesantno zvučati i jedno moje saznanje, naime pre par godina sam upoznao vlasnika jednog od upravo takvih klubova, dakle sa go-go plesačicama, inače jako fin i elokventan čovek, vrlo uviđajan, stariji od mene 4-5 godina, bivši sportista i reprezantitavc Austrije – kada smo se u razgovoru dotakli profila tih devojaka koje rade kod njega – on mi je rekao da oko 90% njih nisu Austrijanke, već ih je najviše iz Madjarske, Srbije, Bosne i Hrvatske, a ima ih i iz Ukrajine, Holandije, Švedske, Češke i što je meni bilo posebno zanimljivo, ali ne i iznenađujuće – više od polovine njih nije orjentisano hetero već su lezbijke.

Kad sam već kod Austrije – ovde se za bordel koristi kolokvijalni izraz: Puff, a potiče od društvene igre s kockicama Puff na engleskom je to Backgamon, koja se u srednjem veku igrala u gostionicama i pivnicama u kojima su konobarice, ali i gošće nudile svoje usluge. Kada sam već kod naziva i etimologije – informacija za jednu nemačku reč koja je u upotrebi i kod nas u Srbiji, a to je reč „frajer“. Verujem da mnogi znaju, ali ovi mladji možda ne znaju.. naime, fraj na nemačkom znači slobodno, a frajer je dakle slobodan muškarac koji iznajmljuje prostitutku na sat, dva ili noć.

I dok je, kod javnih kuća sa prostitukama gotovo sve poznato (manje-više) nekako u njihovoj senci prolaze lokali u kojima muškarci nude svoje usluge. Od desetinu naziva koji ordiniraju za ove muškarce nekako se u celom svetu ustalila francuska reč: žigolo.

Sama reč potiče najverovatnije od reči gig što znači otprilike plesna tačka, čuli ste svakako kada muzičari, posebno džezeri kažu da umesto na svirku ili koncert kažu da imaju gig, u francuskom se g čita ž, pa tako dolazimo do reči žigolet što znači plesačica i to nas neminovno dovodi i do prirode posla te muške prostituke koji za razliku od svojih ženskih koleginica u opisu posla nema samo i isključivo pružanje seksualnih usluga već se kod žigola podrazumeva čitav paket koji uključuje i izlazak u grad, zabavu, razgovor, često i ples pa na kraju i odlazak u krevet. Dakle nešto kao Gejša u Japanu.

Zbog toga danas prosečan žigolo naravno ne stoji na ulici ispred bordela ili ne sedi ni za šankom već ćete ga pronaći ili online na internetu ili po preporuci od neke drugarice ili prijateljice – telefonom.

Ko koristi usluge žigola?

Mušterije žigola su uglavnom finansijski dobrostojeće i imućne žene, međutim – za razliku od bordela i prostituki – kod žigola je isplata honorara dosta rastegljiv pojam. Naime, postoje i oni koji imaju fiksnu tarifu, nadjoh malopre na internetu, sada nešto za vas, drage dame, ako i vi dodjete u Beč pa vam se ne spava – nadjoh dakle na desetine stranica samo u Beču, a možete i vi da proguglate ako vas interesuje – cena se kreće otprilke od 170 do 300 evra, a pošto to uključuje i celovečernji provod – večeru i piće plaća takodje mušterija, s tim što ponavljam – provod treba da izgleda tako da mušterija dakle dama treba da ima osećaj da se tu radi o flertu i dobrom provodu, a ne o pukom iznajmljivanju muškarca za jednu noć.

Slično kao i u svakodnevnom životu, složićete se, u nekim šemama, pošto ima mnogo veza, verovatno ih imate i vi u svom okruženju koje se zasnivaju upravo na takvom odnosu, gde udata žena finansira svog ljubavnika, a pritom misli da on sa njom nije iz koristi, ali vratiću se na to malo kansije – sada da vidimo malo kako je razvoj muškilh prodavaca ljubavi izgledao kroz istoriju.

Najpre, treba reći da se žigolo muškarci pojavljuju sa pojavom masovnog turizma, a masovni turizam se pojavljuje sredinom 19. veka. Tada su najomiljenije destinacije bili gradovi Pariz, Rim i London, uz naravno Azurnu obalu i na italijanskoj i na francuskoj strani. Dakle ovamo Djenova, Ćinkve tere, san Remo, Nica, Kan, Antibi i taj deo oko Monte Karla – tada su bili unutar Italije.

E, zanimljivo postaje kada u to vreme počinju u Evropu da dolaze Engleskinje i Amerikanke, ali ne avionima naravno već brodovima. I, kada bi došle, nakon dugog putovanja – bilo je bezveze da ostanu nedelju ili dve – ne, budući bogate kakve su bile, otkačivši se od muža i dece – u Evropi bi ostajale i po mesec dana, trudeći se da vide i posete što više gradova i predela. Vremenom se pročulo da osim prelepih gradova, stara Evropa nudi i lepe i potentne mladiće koji lišeni skrupula i moralnih načela prosto saleću te turistkinje, a u korist svega toga išao je i prvi talas feminizma koji je podsticao slobodu žena, putovanja pa i pravo da upozna u krevetu i nekog drugog muškarca.

U promociji svega toga u Engleskoj i Americi dosta su bile od pomoći i afere i intrige koje su štampa, a često i pisci u svojim romanima protežirali zato što su u većini to bile bogate žene iz aristrokratskih slojeva društva, jer jedino one su i imale para i to je sve tako proticalo uzlaznom putanjom sve dok tu idilu ženskog sex turizma nije prekinuo 1. svetski rat 1914. godine.

Dakle slede 4 godine pakla u Evropi, a po završetku rata, Evropa se gradi iz pepela, pri čemu bogate žene sa zapada nisu mogle da čekaju to renoviranje evropskih mondenskih i turističkih mesta već su počele da putuju u Britanske kolonije na dalekom istoku. Nepal, Tajland, Indija, Kina – bili su zamena za Mediteran, Italiju i Francusku rivijeru.

Medjutim, za razliku od Evrope gde su muškarci finansijski iskorišćavali te bogate žene – u Indiji ne da gospodje nisu plaćale za sex, već su osim sexa dobijale i jako vredne poklone u vidu zlatnog nakita, a ponekad i dijamanata… posebno su na ceni bile šeme sa maharadžama i drugim pripadnicima kraljevskih porodica.

Zatim dolazi 2. svetski rat kada turizam ponovo zamire, i kada ponovo porušena Evropa čeka Maršalov plan da bi se izgradila, ali već početkom 60-ih, kada se radja i hipi pokret, ali i drugi talas feminizma – seks turizam se kod žena ponovo zapalio, a kao destinacije ovaj put su bile najpre karipske zemlje (Jamajka, Dominikanska Republika, Barbados) koje su uglavnom posećivale Amerikanke i Kanadjanke dok su svoje ljubanike i provod na moru Evropljanke, posebno one iz skandinavskih zemalja pronalazile u Španiji, Grčkoj, Jugoslaviji, Francuskoj i Italiji. U vreme najvećeg ekonomskog procvata, dakle 80-ih i 90-ih godina destinacije za tu vrstu zabave su postali i gradovi i plaže na Baliju, Puket, Tajland, Mauricijus itd.

Ne znam da li znate, ali ono što je u tom smislu Tajland za muškarce, u ovom delu Evrope za žene je to uglavnom Maroko u kojem na hiljade muškaraca živi od honorara koje dobijaju od svojih bogatih sredovečnih ljubavnica iz centralne i zapadne Evrope.

Dok sam googlao po internetu o ovoj temi, videh da su se neki sociolozi bavili i razlozima pojave žigola. Kao prvi razlog navode nedostatak muškaraca iz tzv. viktorijanskog doba jer je usled ratova društvo masovno ostajalo bez muškaraca.

Kao drugi razlog naveo bih društveni razlog jer kao što rekoh u oba perioda je počinjala neka vrsta feminističkog pokreta koji je odvajao društvo od tradicionalnih, strogih crkvenih moralnih načela, što je počelo da izaziva neku vrstu duela izmedju polova, najpre medju klincima u školama, ali i kasnije na poslu, u društvu itd… Kod nas na Balkanu naravno ne – ali u zapadnoj Evropi i Americi u to vreme razvod nije više tabu tema pa se samim tim i turistkinje sve lakše odlučuju na malu avanturu s nekim muškarcem daleko od njene spavaće sobe kod kuće. Ti sociolozi i psiholozi navode još jedan razlog, a to je gubitak identiteta. Naime, kada krenu na putovanje sa drugaricom, mnoge žene se ponašaju na način koji je u suprotnosti sa ponašanjem kod kuće, gde strah od etikete „drolja“ obuzdava vrstu hedonističkog ponašanja koje se viđa na odmoru. Žene koje putuju i žene u inostranstvu često isprobavaju novi, eksperimentalniji identitet kada su daleko od porodice i prijatelja. Što se tiče ostalih razloga, verovatno pretpostavljate koji su, ali hajde da ih spomenemo. Pre svega, kod mnogih žena postoji potreba za seksom jer već duže vremena nisu imale odnose sa svojim partnerom, zatim je tu i interesovanje za novim iskustvom, a ima i onih u kojima tinja neka vrsta sadizma koju imaju i muškarci, a to je da mogu i one da si kupe ljubavnika i da ga „iskoriste“.

Što se tiče moderne tzv. pop kulture mnogo je filmova snimljeno koji imaju ovaj lajt motiv. Američki žigolo iz 1980. sa Ričardom Girom u glavnoj ulozi je možda najpoznatiji, a još je više romana napisano, kod nas su verovatno najčitaniji Strah od letenja Erike Džong i Platforma Mišela Uelbeka. Moj omiljeni film, Don Huan de Marko ne spominjem jer lik kojeg glumi Džoni Dep nije žigolo dakle on ne zavodi žene iz finansijske koristi.

Kako je u Srbiji?

Kod nas na Balkanu, žigolo kao zanat je još uvek tabu tema. Naime, balkanskom muškarcu je još uvek ispod časti da napravi svoj cenovnik i da radi kao i svaka normalna kurva kao što to rade njihove kolege na zapadu.

Ne… u Srbiji, Bosni, Hrvatskoj – žigolo momci se uglavnom dovijaju na druge načine kako bi naplatili to što nude, dakle naklonost, zabavu i na kraju eventualno seks, a najčešći način da unovče sebe je traženje pozajmice od ljubavnice i tu pozajmicu nikada neće da vrate.

Ima još jedan način, a to je dobijanje skupocenih poklona od strane dobrostojećih žena, medjutim, pogadjate – od svih poklona – osobe takvog profila i vaspitanja – najviše vole novac, pa će sa kešom već sami najbolje odlučiti šta će sebi da kupe.

Da bi zadobili poverenje, nije redak slučaj da na početku veze čak i on pokloni nešto svojoj ljubavnici, neku umetničku sliku koju je sam naslikao ili lepu knjigu ili žensku tašnu koju je ili sam platio ili sam ukrao.

U Srbiji su to uglavnom muškarci lepog izgleda i lepih manira, solidne opšte kulture, duhoviti, šarmantni koji najčešće nemaju stalan posao jer su se čitavog života provlačili na svoj izgled i kada je najedanput došlo vreme da konačno pokažu šta zaista umeju da rade pa da na osnovu toga nadju sebi posao – počeli su da baguju jer se nisu dovoljno razvili ni u jednoj oblasti, a od silnih žena nisu ni neku školu ni fakultet završili.

Kada ih svaka normalna žena odnosno ljubavnica koja je upala u zamku pita čime se bave, srpski žigolo uglavnom izmišljaju zanimanja koja situiranim i romantičnim ženama važe za „interesantna“ dakle sve što nije „privatno preduzetništvo“, sve što nije „fudbaler“ već je više kao neki „psiholog“, advokat, „psihijatar“, sociolog, ili „zaštitnik ljudskih prava“, a kada mu ljubavnica postavi pitanje, kako to da skoro nikada nije na poslu tj. otkud mu vreme da izbaci dnevno po 10 storija ili statusa – on spremno odgovara da je spletom okolnosti baš pre neki dan dobio otkaz i sl… Naravno, gospodja je već dobro zagrejana tako da neće ni primetiti da njen žigolo postuje storije i lajka dekoltee godinama unazad… A čak i ako primeti – sigurna je da je tome došao kraj jer je napokon upoznao nju – jednu, jedinu, najlepšu i najpametniju koju je čekao godinama. Juče joj je to lično rekao. Zašto bi lagao.

Pošto već zna da se dopada ženama, srpski žigolo počinje da traži među njima pogodne modele da bi spojio lepo i korisno. A i da se ne lažemo – idu linijom manjeg otpora jer, ženskaroši kakvi jesu – mnogo će lakše smuvati ženu koja se nalazi u krizi srednjih godina i koja je manje-više zadovoljna svojim brakom, ali želi da još malo rasplamsa žar i libido koji u njoj tinja nego što će smuvati neku mladju, neudatu devojku koja traži sebi muža. Čak i ako bi takva devojka bila bogata – ona opet ne bi bila predmet njegovog interesovanja, jer ona ne ispounjava osnovni uslov: NEUDATA JE i tu je kraj priče.

I baš kod te teme, dakle kod njenog braka – njegova inteligencija dolazi do izražaja. Jer, kolokvijalno rečeno – srpski žigolo je okrenuo igricu.

Naime, redosled je ovaj: Najpre joj pomuti mozak gde se ona pita, pobogu, kako ne naleteh ranije na njega, nego sam se udala za ovog mog panja… zatim seks, pa se onda naš žigolo izgubi na par dana kako bi se ona pitala, pobogu.. šta se desilo s njim, nisam valjda nešto pogrešila, a onda se on javi i kaže da su mu ukrali telefon i da zbog toga nije mogao da se javi.

I ćuti.

Čeka da ga ona pita, zašto nije kupio drugi telefon!?

Kada ga pita, on kaže da novi telefon košta 700 – 800 evra, i da to nije neka kinta, ali da je baš sada njegova keva morala da plati neki zaostali dug za struju, za terapiju ili tako nešto, znajući da je svaka žena, posebno ova iz njegove ciljne grupe osetljiva na reči „majka“ ili „lečenje“ „upomoć“ tako da će ona odmah da ga pita da li može da mu pozajmi tih 700 – 800 evra. On će prvih par minuta naravno da odbija, jer se tobože kosi s njegovim muškim načelima, ali će ipak posle trećeg „insistiranja“ reći: pa dobro, hajde… pri čemu će najverovatnije galantna ljubavnica da zaokruži na hiljadu.

E, tu dolazi na red drugi trenutak kada on pokazuje svoju inteligenciju. Naime, budući da je naplatio svoju uslugu seksa, duhovitosti, naklonosti odnosno ulepšavanja svakodnevice učmale sredovečne gosođe – on sada mora lagano da se izvlači iz takve veze jer ga čeka na stotinu sličnih slučajeva širom Srbije koje su spremne za osvajanje i za – pozajmicu para. Zahvaljujući fejsbuku i instagramu po pitanju tih lakovernih žena – sada je samo nebo granica.

Prosečan Žigolo u Srbiji ima dve metode. Najpre, ne zaboravimo njegov psihološki profil, a to je da jedino što više voli od para – jeste pažnja, dakle svaku od tih žena on ne želi da izgubi zauvek, zbog toga održava javno kontakt sa stotinama drugih. I uopšte se ne krije, naprotiv – sve radi kako bi ova koja mu je pozajmila novac rekla – joj, ne smem da ga izgubim, jer maznuće ga ova s velikim sisama što joj svakodnevno lajkuje fotke. I ova. I ova.

E, onda nastupa on sa najvećim iznenadjenjem. Opet je stavi na „mute“, a kada mu ona pošalje 10-ti put: „šta se desilo, jesi li nešto ljut“ – nakon desetak dana apstinencije i nejavljanja on joj pošalje uslov: Draga, mnogo sam se zaljubio u tebe, ali ne mogu više ovako – razvedi se, pa ćemo biti zajedno!

E, tu dolazi do izražaja razlika u muško-ženskom percepiranju odnosa. Dok je ženi to dokaz da je on zaista voli i da sa njom nije samo iz koristoljublja – njemu je to način da je otkači jer zna da se ona neće nikada razvesti iz bilo kog razloga. Ili zbog dece ili zbog situiranosti koju ima pored dobrostojećeg muža, ili zbog toga što potiče iz časne porodice svejedno, ali on zna da se ona neće razvesti i baš zbog toga joj postavlja taj uslov. Tako će moći da nastavi dalje u svom žigolo poslu, neće morati da joj vrati novac, a uvek će moći da joj se obrati kada bude bio usamljen, jer će zaboga zažmuriti nad činjenicom da se još uvek nije razvela jer – strast prema njoj je jača od razuma. A, ona će mu uvek pohrliti u susret jer najpre, traži pažnju, a drugo – ponadaće se da će joj vratiti onih 1000 evra koje mu je pozajmila pre godinu dana ili dve.

I za kraj ove priče o žigolima, podsećanje na jednog od najpoznatijih žigola, barem na osnovu njegovog spominjanja u medijima. OK, mislim da će sada mnogi od vas da pomisle na Kazanovu i na lorda Bajrona, ali nekako imam utisak da su oni sami sebi pravili reklamu, dok je ovaj bio, na žalost tema broj jedan najpre u Francuskoj, a zatim i u čitavoj Evropi zbog jednog zločina koji je učinio. Njegovo ime je bilo Pranzini, a živeo je u 19. veku i njegova tragična sudbina je sjajan dokaz kako sudbina ume da se poigra sa ljudima ovakvog mentalnog sklopa kakav imaju ti žigolo muškarci.

Ali, pre no što čujete ovu krimi triler priču – mali odmor uz jednu lepu pesmu

OK, evo nas nazad, slušate Radio Priču – evo sada priče o Italijanskom žigolu po imenu Pranzini koji se u jednom trenutku svog života obreo u Parizu. Imao je tačno 30 godina i bio je bez zaposlenja. Živeo je tako što su ga finansirale bogate žene.

Ali, da krenem od početka…

Naime, 17. marta godine 1887. u londonskom Tajmsu pojavio se sledeći izveštaj:

Trostruko ubistvo otkriveno je jutros u ulici Montaigne. Kurtizana po imenu Monti, ili poznata i kao Reno, ležala je mrtva na podu ispod svog kreveta, sa dve rane na grlu, dok su njena sluškinja i njena ćerka, devojčica od 12 godina, bile ubijene i ležale u svojim krevetima.

Osumnjičeni ubica je čovek koji se popeo stepeništem baš kada je konsijerž gasio gas. Gospođa je bila više nego bogata, a ubica je najpre bezuspešno pokušao da nasilno izvuče i ukrade sef sa novcem u gotovini, ali kako nije uspeo uzeo je samo dragulje vredne 200.000 f., a pretpostavlja se da je uzeo i novac iz džepa žrtve, skinuo vredan sat sa njene ruke i nakit koji je nesrećna žena imala pri sebi. Žrtva, dakle ta gosodja Reno je imala oko 30 godina. Nema tragova borbe, ali su stanari stana ispod čuli laganu buku jutros u 10 sati. Ove činjenice su se pokazale dovoljno senzacionalnim da uzbude novinare kada je krenula potraga za lopovom i ubicom, a jedini trag je bilo ime napisano na pismima pronađenim na mestu događaja. Naime, žrtva i ubica su imali ljubavnu prepisku.

Četiri dana nakon ubistva, niotkuda se pojavio izveštaj koji je policiji pružio potreban signal za napredovanje u istrazi. Naime, mnogo milja dalje, na moru u gradu Marsej policija je uhapsila čoveka po imenu Henri Pranzini za koga se činilo da je bio povezan sa ubistvima i to zbog toga što je noćnim vozom stigao iz Pariza u Marsej, ali je prenoćio kod jedne prostitutke kojoj je dao medaljon, a kasnije nekoj drugoj ženi je prodao i sat – pri čemu su oba predmeta pripadala žrtvi, a to je naravno izazvalo sumnju s obzirom na publicitet koji je tada kružio o krađi i ubistvima u Parizu, a policija je bila u čitavoj Francuskoj alarmirana.

Pranzini je uhapšen naredne večeri kada je došao u pozorište. Odmah, prilikom prvog ispitivanja priznao je da poznaje Mari Reno i da zna da je ubijena, ali je tvrdio da je pobegao iz prestonice iz straha da ne bude umešan u događaje koji su se desili – negirao je da je bio umešan u njeno ubistvo. Policija je, međutim, pretražila njegov stan i tamo je pronašla krvavu odeću što je uz onaj medaljon kojim je platio prostituku i sat koji je založio bilo dovoljno da ga uhapse.

Međutim, to još uvek nije bilo dovoljno i za optužnicu. Pet dana kansije, policijski detektivi u Parizu su se vratili u ulicu Montaigne i pritom su primetili da stan ispod stana u kojem se desio zločin pripada nekom časovničaru. Već su imali sat koji su zaplenili u Marseju koji je Pranzini pokušao da proda, pa su agenti odlučili da ga pokažu komšiji, koji ne samo da je prepoznao sat već je bio u stanju da pokaže dokaze svog rada na njemu. Naime, on je popravio taj sat nekoliko dana pre ubistva i, pritom napisao serijski broj na kućištu sata pre nego što je to uneo u svoj radni dnevnik. Sat pronađen u Marseju imao je potpuno iste brojeve. Slučaj protiv Pranzinija je tako dobio svoj epilog. Kriv je.

Dana 25. marta, u Marseju, pojavili su se dodatni, doduše ponovo ne direktni, dokazi kada je nakit koji je pripadao mrtvoj ženi otkriven u parku koji je Pranzini posetio. I tako, sledećeg dana, u vozu koji je išao punom brzinom za Pariz, policijski detektivi su imali optuženika, ali nisu bili sigurni da li imaju ubicu, lopova ili samo saučesnika.

A, on je sve negirao: ništa nije ukrao niti je ikoga ubio, dok su ove dve žene iz Marseja po njegovim rečima bile lažljivice i, što je još važnije – imao je alibi, tvrdeći da je u noći ubistva bio sa svojom ljubavnicom, madam Sabatije.

marta, kada je ispitana, ta njegova tobožnja ljubavnica je to i potvrdila. Ako je to bila istina, tj. ako nije slagala policiju postavlja se pitanje da li je policija uhapsila pogrešnog čoveka?

Međutim, ta ljubavnica je nekoliko dana nakon toga istražnom sudiji poslala novo pismo u kojem je napisala da te noći tj. jutra Pranzini nije bio sa njom, već da su proveli zajedno sledeći dan. U pismu je takođe detaljno opisala njegovo kretanje toga dana kada je ona provela s njim. Zajedno su večerali pre odlaska u cirkus, a onda mu se, po njegovim rečima raspoloženje primetno promenilo kada su se vratili u njenu kuću. Pranzini je seo i počeo da plače, prepričavajući priču o svojoj poseti „dami“, tokom koje je neko došao da je vidi, zbog čega ga je ona primorala da se sakrije u orman koji se nalazio u istoj sobi. Dvadeset minuta kasnije, kada je izišao iz ormana video je scenu strašnog pokolja i panično izjurio na ulicu i lutao celu noć, a plašeći se da će biti uhapšen zbog ubistava, Pranzini je zamolio da mu pozajmi nešto malo novca da bi napustio Pariz. Ovo mu je dala, kasnije ga je otpratila do železničke stanice tačnije do voza za Marsej.

Alibi je tako nestao, a na njegovo mesto došlo je još više inkriminišućih dokaza. Čuvši za povlačenje, Pranzini je protestovao da je njegova ljubavnica nameravala da ga „upropasti“ i da će uskoro biti dokazana njegova nevinost.

Međutim, od njegovih dokaza brže su se pojavljivali policijski dokazi. Naime, istraživanja o oružju ubistva ubrzo su pokazala pozitivan trag kada se jedan pariski prodavac noževa javio da ispriča kako je neposredno pre ubistva neki lepo obučeni čovek sa stranim naglaskom (Pranzini je bio Italijan) došao kod njega u radnju i kupio najpre neki manji nož, ali se ubrzo vratio i kupio mnogo veći mesarski nož pri čemu je prodavcu bilo jasno da čovek nije mesar, a štaviše, njegov opis se poklapao sa opisom osumnjičenog.

Dana 14. aprila 1887. Policija je odlučila da dovede osumnjičenog na mesto zločina. Da bi izbegli gužvu i pažnju javnosti, u gluvo doba noći došli su u stan žrtve. Cilj je bio suočiti osumnjičenog sa zločinom jer su iskustva pokazala da se u takvim prilikama krivac odnosno osumnjičeni često slamao i to je dovodilo do priznanja. Međutim, to nije bio slučaj sa Pranzinijem. Ne mogavši da porekne da je bio te noći u stanu, govorio je da poznaje samo dnevnu sobu i i dalje je ostajao pri izjavi da se u trenutku ubistva krio u ormanu. Ne verujući u to, policija ga je smestila u orman, ali je odmah postalo jasno da je ta njegova izjava neodrživa jer je orman bio premalen da bi on mogao da se uspešno sakrije u njemu 20 minuta kako je govorio. Bez obzira na sve, Pranzini je i dalje ostao pri svojoj tvrdnji da je nevin.

Za to vreme, štampa, ali i policija su pokušavali da saznaju što više podataka o njemu. Ono malo što su otkrili je da je bio italijanskog porekla, ali da je rođen u Aleksandriji 1856. god. Od poslovne karijere nije imao gotovo ništa za šta bi mogao da kaže da je radio. Radio je nešto malo u egipatskoj pošti, odakle je otpušten zbog krađe. Zatim je po svemu sudeći radio kao prevodilac u ruskoj vojsci, a kada je i tu dobio otkaz služio je u istom svojstvu u britanskoj vojsci stacioniranoj tada u Sudanu. Neki tragovi su vodili do toga da je putovao čak do Avganistana i Burme što je aludiralo i na neke druge zločine koji do tada nisu bili rešeni, ali dokaza o njegovoj umešanosti u njih nije bilo. Na kraju su mogli samo da konstantuju da on jeste Italijan, ali da ne živi nigde i da nikome ne pripada. U vreme kada je došao u Pariz, 1886. godine, bio je bez novca, ali se ubrzo to promenilo kada je upoznao niz bogatih žena, od kojih je jedna bila poznata kao „Madam de Montille“, ali koja će kasnije doći u pažnju sveta kao Mari Regnault.

Suđenje je zakazano za početak jula, a optužnica je bila sledeća: Mari Reno, njena sluškinja Annette Gremeret i njena ćerka su ubijene u ranim satima 17. marta 1887. Iako su novac i dragulji u vrednosti od 200.000 f. bili ukradeni, pokušaj da se ukrade i sef sa mnogo većom sumom novca je propao. Jedno oružje, mesarski nož, korišćeno je u svim ubistvima, sluškinja je ubijena dok je pokušavala da pomogne svojoj gazdarici, a dete je ubijeno dok je spavalo u svom krevetu.

Istraga je pokazala da je gospodja Reno poznavala čoveka koji je došao kod nje oko 23 sata te noći. Predmeti ostavljeni na mestu zločina – lisice i kaiš sa natpisom „Geissler“ na njima – bili su tu samo da bi zavarali trag, u čemu je na početku zaista i uspeo. Naime, Pranzini je 6 godina pre toga u Napulju radio sa izvesnim čovekom po imenu Geissler, ali je istovremeno i tamo u tom hotelu Pranzini dobio otkaz zbog neke kradje u hotelu, a glavni svedok je bio upravo taj kolega Geissler pa se sada sumnjalo da je Pranzini na ovaj način pokušao da mu se osveti. Optuženi Pranzini je uhapšen tri dana kasnije sa predmetima koji su pripadali glavnoj žrtvi. Pored toga, poznavao je žrtve i čak je priznao da je bio u stanu u noći kada su se desila ubistva, ali je tvrdio da je sve vreme bio sakriven u ormanu. Nepotrebno je reći da je cela Francuska čekala početak suđenja.

Suđenje je počelo 9. jula 1887. U prepunoj sudnici, dokazi su se nagomilavali dok je optuženi nastavljao da tvrdi da je nevin. Priča o žigolo muškarcima, o prostitutkama, kurtizanama i zločincima bila je po prvi put dostupna javnosti naširoko. Dopisnik Tajmsa iz Pariza primetio je, sa prezirom, da je suđenje otkrilo svetu okrutan i izopačen aspekt života i dekadencije Pariza kao i pad moralnih načela koji su se videli, kako je rekao u Parizu na svakom koraku.

Konačno, 13. jula, kada su svi saslušani svedoci, i nakon pokušaja odbrane Pranzinijevog advokata, optuženi je upitan da li ima još nešto da kaže. „Ja sam nevin“, bio je jedini odgovor. I, uz to, porota se povukla da bi se vratila 45 minuta kasnije. Presuda je bila: Kriv je za trostruko ubistvo i osuđen je na smrt.

Odbrani su stajala na rapolaganju dva načina žalbe, jedan je bio pravni, a drugi jednostavna molba za pomilovanjem. Prvi način je ubrzo odbijen, a drugi je predsednik Francuske odbio.

U 4:30 ujutru 31. avgusta 1887. vrata ćelije su nežno otvorena i otkrila su dva zatvorska čuvara i kapelana. Priča se da je zatvorenik na to prebledeo. Šetajući kroz zatvor dok je jedno zvono počelo da zvoni, Pranzinijev korak je postao primetno manje čvrst kada su se kapije La Rokuette otvorile i otkrile javni trg sa, u njegovom središtu, skelom, a tu ga je čekao njegov dželat.

Odbijajući pomoć i pretvarajući se da je hrabar, Pranzini je krenuo napred, a dok je to činio, žandarmi koji su ga pratili izvukli su mačeve.

U podnožju skele, počeo je da tetura pre nego što se okrenuo ka kapelanu i zatražio raspeće, koje je uzeo i poljubio. oštrica giljotine se pokrenula, u početku se polako spuštajući, da bi onda krenula sve brže ka njegovom vratu. A onda je sve utihnulo. I zvono na crkvi.