11. Emisija – Betoven

Sve Betovenove ljubavi – čitam pisma koja je pisao i rekonstruišem Betovenov ljubavni život na osnovu njih i na osnovu biografija koje su pisali njegovi savremenici. Nije mu bilo lako.

Pre pare emisija sam napomenuo da ću se u ovim pričama oslanjati na pisma slavnih i poznatih istorijskih ličnosti, na osnovu kojih možemo da upoznamo i onu drugu njihovu stranu, pošto su pisma najčešće pisana najintimnije gde su svoja osećanja opisivali carevi, vojskovođe, kompozitori i ostale velike ličnosti iz naše istorije odnosno civilizacije.

Svakako, neizbežna pisma u tom smislu su 3 pisma koje je napisao Ludvig van Beotven nekoj ženi, ali pošto nije naslovio ni jedno od ta tri pisma danas samo možemo da  nagađamo na čiju su adresu bila poslata. I mnogi ljudi u svetu se bave upravo tom temom.

Krenuo sam dakle od ta tri pisma, a onda me to istraživanje uvuklo u detaljnu priču o životu Beethovena, koji nije bio nimala lak. Čućete ako ostanete do kraja ove priče.

Neko je nekada rekao da su žene muze velikih duhova. To je možda istina, ali kada razmišljam o Betovenu više sam nego siguran  da su mu žene zaista bile muze, ali osim tih kompozicija koje su ostale iza njega nama sada i za sva vremena, što naravno nije mala stvar, mislim da je Betoven zbog žena, ili bolje rečeno zbog neuzvraćenih, neostvarenih ili kakvih god neuspešnih ljubavnih odnosa, zbog žena mu je dakle život bio ispunjen tragikom i najdubljom tugom.

I sada, dvesta godina kasnije, pitam se kakve li bi kompozicije komponovao da mu je ljubav bila uzvraćena, da je živeo u nekom skladnom braku, u kojem mu dušu nije lomila neostvarena čežnja i večita patnja za ženom u koju bi bio zaljubljen.

Prostije rečeno, Betoven je tim ženama bio večiti drugi, a iako masa muškaraca nema ništa protiv takvog statusa (biti drugi) ipak tananu, osetljivu i suptilnu dušu, kakvu je verovatno imao Betoven to može i tekako da isfrustrira.

A, kada sam već kod tih velikih umova, kompozitora ili uopšte stvaralaca, Mocart je na primer, kao što verovatno znate, bio oženjen Konstancom i poznato je da je svoje ogromne honorare trošio nemilice zbog njenih prohteva. Današnjim rečnikom rečeno, Konstanca je bila skupa za održavanje, ali sva je prilika da je Amadeus ipak bio srećan u tom braku dok je kod Betovena situacija bila totalno obrnuta. On se zaljubljivao i zaljubljivao uglavnom u udate ili već obećane žene, a i one koje nisu bile udate ili obećane na kraju bi se ipak odlučile za nekakvog oficira ili plemića, najčešće, koji bi im svojim bogatstvom garantovao sigurniju budućnost.

Međutim, čekaj malo, pa i Betoven je imao dobre honorare. Betoven uopšte nije bio siromašan. Dakle, bogatstvo tu ipak, izgleda, nije odigralo odlučujuću ulogu.

Pa, o čemu se tu zapravo radilo?

Da bih vas uveo u pruču o Betovenu, na samom početku bih vam skrenuo pažnju na period kada je živeo. Bilo je to u vreme Napoleonovih osvajanja sveta, ono što će kasnije i Hitler da pokuša, dakle Betoven je živeo na prelazu između 18. i 19. veka.

Da vam napravim paralelu sa našim prostorima, otrpilike u vreme 1. Srpskog ustanka koji je podigao Karađorđe protiv Turaka, dakle 1804. godine Betoven je imao već 34 godine.  

Rođen je dakle 1770. godine u Bonu, gradu koji danas pripada Nemačkoj, međutim njegovo poreklo je flamansko, Flamanci su narod koji je danas većinski u Holandiji i Belgiji, pa otud i prefiks u njegovom prezimenu „van“ Ludvig Van Betoven.

Dobio je ime po dedi Ludviku van Betovenu koji je bio muzičar, ali i veliki avanturista odnosno može se reći lutalica i upravo je on bio taj koji je napustio grad Lijež, danas u Belgiji – i preselio se u Bon. E, taj njegov deda se u Bonu oženio Nemicom Marijom Pol i počeo da pravi lepu karijeru muzičara na reci Rajni pa je čak postao direktor kapele i dvorskih koncerata, pozorišta, balova, ne zna se da li je i deda komponovao, ali ako i jeste – ništa od toga nije sačuvano. Medjutim definitivno je Ludvig nasledio talenat od njega.

Kakav je bio Betoven?

Paaa… recimo da mu je Bog dao neverovatan talenat i da je bio jedan od najvećih ljudskih genija, ali što se spoljašnje lepote, mislim ove fizičke tiče – tu Gospod nije baš bio izdašan prema njemu. Po svim opisima, pa i portretima reklo bi se da nije bio privlačan i graciozan.

Inače, mala digresija… Iako je malo poznato – izgleda da je slično bilo i sa Mikelanđelom sa kojim ga na kraju krajeva često upoređuju. Dakle ono što je Betoven u muzici, Mikelanđelo je u likovnoj umetnosti. Budući da su u par filmova ili serija Mikelanđela igrali relativno lepi glumci, vlada uvreženo mišljenje da je Mikelanđelo bio lep čovek, međutim iz istorijskih zapisa vidimo suprotno, epa tako i Betoven nije imao ništa od Adonisa, a još manje od Apolona. Kraće rečeno, on svojim spoljašnjim izgledom nije mogao da zadobije ili da privuče nečiju naklonost. Betoven je bio srednjeg rasta, koščatog lica, širokih ramena, jakog i debelog vrata, a takođe se zna iz više izvora da ga recimo više puta nisu puštali da uđe u restoran ili kafić zato što bi na osnovu njegovog spoljašnjeg izgleda konobari mislili da je neki beskućnik, ali su onda reagovali gosti ili vlasnici kafića koji su odlično znali ko je Betoven i kojima je bila čast da im on bude gost.

Betoven se u Beč doselio sa 22 godine iz Bona. Bio je namćor, neki kažu i cicija, često se selio po nekim informacijama promenio je preko 50 stanova, navodno je gazdama govorio da treba da im bude čast što on živi u njihovom stanu umesto što mu traže pare da im plati kiriju…

Ne znam da li je to istina, ali ono što je činjenica je da turistička organizacija grada Beča danas zarađuje brdo para od ulaznica za nekoliko stanova u kojima se mogu videti neke spomen sobe u kojima je živeo i komponovao. Najduže se zadržao u tzv. Paskvaliten haus u samom centru preko puta zgrade glavnog univerziteta, doduše u to vreme to je bila periferija grada na samom zidu tvrdjave, a u toj kući je iskomponovao mnoga dela, između ostalih i Fidelio što se danas smatra remek delom umetnosti, a zanimljivo je da je jedno kraće vreme živeo u kući jednog od najvećih austrijskih pesnika i dramaturga Franca Grilparcera koji mu je čak i napisao bio libreto za neku operu koja nije doživela premijeru, dakle Betoven je nije iskomponovao do kraja.   

Kažu da je imao je neobičan karakter, bio je vrlo direktan, vatren i prek u razgovoru sa ljudima, pa je jasno da u očima žena nije baš izgledao kao poželjna osoba ni za druženje, a kamo li za brak.

Međutim, kada bi seo za klavir i počeo da sira – njegova spošnja ružnoća je lagano iščezavala i tada se pred čovekom pojavljivalo jedno preobraženo i čudesno ljudsko biće u kome se doduše i dalje bore demoni, ali i plamte vatre koje su ga izdizale iznad svih prisutnih i kada je dolazila do izražaja njegova unutrašnja, duhovna lepota i baš u tim trenucima žene su otkrivale da u Betovenu ima nečega što nemaju ostali ljudi i tada su osećale da im on pleni srce.

Poput mnogih umetnika i on je vodio dnevnik, pa je na kraju nekog njegovog opisanog dana 1817. godine ostalo zapisano:             „Ljubav, i samo ljubav može da te usreći u životu!“

E, a kada već dođoh tako do ljubavi, hajde da vidimo kako se tu snalazio.

Naime, Betoven je imao nekoliko žena u koje je bio zaljubljen što danas vidimo iz sačuvanih pisama koja im je pisao. E, sad… budući da su sve te žene u koje se zaljubljivao bile zauzete ili već drugome obećane – pisma je samo ponekad slao poštom, ali i tada samo do nekog pouzdanog kurira koji je onda odnosio pismo do odredišta pa shodno tome na kovertama nije pisalo ime dotične gospođe ili gospođice, a i na kraju pisma nije uvek pisalo ni njegovo ime. Od svih tih je najpoznatija neka njegova velika ljubav kojoj je slao pisma naslovljena: „Mojoj besmrtnoj dragoj“ ili „Mojoj besmrtnoj voljenoj“.

Armija muzikologa i istoričara se danas bavi životom Betovena, posebno je popularan kao tema za izučavanje kod američkih muzikologa, i osim naravno fantastičnih muzičkih dela kojima se oni bave, velika tema tih naučnika su te njegove neostvarene ljubavi.

Što se tiče ove „besmrtne drage“ mišljenja su podeljena. Prema nekima ta žena se zvala Đulieta Gvičiardi, a po drugima Tereza od Brunsvika. Te dve žene zauzimaju isto mesto u istoriji umetnosti i čovečanstva kao što su otprilike isto mesto zauzele Danteova Beatriče ili Petrarkina Laura. A, inače su njih dve bile rođake, sestre od tetke.

Po uticaju koji su njih dve učinile na Betovenovo stvaranje i izazivale tako njegov genije da izrazi ono što ima od najlirskijeg i najpoetičnijeg što je ikada iskomponovano u našoj civilizaciji njih dve zaslužuju da im se ime zabeleži zlatnim slovima čak i pored neimanja želje da uzvrate ljubav ovakvom geniju, ali zbog uticaja i inspiracije koje su izazvale kod Betovena – možemo ili moramo im oprostiti što se nikad nisu mogle onpostiti svog plemićkog statusa.

Pisma Betovenova toj „Besmrtnoj dragoj“ objavio je posle njegove smrti jedan njegov prijatelj iz detinjstva u Bonu Stefan fon Brojning.

Jezički, ona su napisana… rekao bih pomalo nespretno…  ali misli su mu zaista tople i plemenite tako da su, po mom skromnom mišljenju ta pisma zaista dirljiva. Što se datuma tiče, Betoven je pisao samo dan i mesec, ali ne i godinu.  Recimo: „Petog jula ujutru“ ili: „Šestog jula u ponedeljak uveče“ ili: „ dobro jutro 7 jula“.

I dok je u muzici bio suvi realista, u svojim pismima je bio apsolutni romantičar. Dakle piše toj ženi devojci, šta već… ali se obraća i Bogu, obraća se srcu, čovekovim dužnostima, obraća se najčistijem ljudskom, obraća se duši svojoj, njenoj, njoj kao duši, obraća se carstvu duha, patnjama, ponekad i radosti. A opisuje naravno I svakodnevicu, šta je radio tog dana ili prethodnih nekoliko dana.

Sve skupa, mislim da su ta pisma u pravom smislu reči jedna istinska istorija Betovenove duše.

Poslušajte, nisu mnogo duga pa ću rado da vam pročitam sva tri:

6. jul, ujutro

Moj anđele, moje sve, moje Ja – samo nekoliko reči danas, i to olovkom (tvojom) – tek sutra će se znati moj stan; koji nedostojan gubitak vremena u sličnim stvarima! Zašto ovaj duboki jad, kad govori potreba? Može li naša ljubav postojati drugačije nego zahvaljujući žrtvovanju, zahvaljujući tome što ne zahteva sve, možeš li ti promeniti to što nisi u potpunosti moja, i što ja nisam sasvim tvoj? Ah Bože pogledaj divnu prirodu i umiri svoju dušu zbog onoga što se mora – ljubav traži sve i to s punim pravom, tako je meni s tobom, tebi sa mnom – samo tako lako zaboravljaš, da ja moram živeti za sebe i za tebe, kad bismo bili sjedinjeni u potpunosti, onda bi ti ovaj bol osećala jednako malo kao i ja.

Moje putovanje je bilo jezivo, stigao sam ovde tek juče ujutro u 4 sata, budući da nije bilo dovoljno konja, izabrala je pošta jednu drugu rutu putovanja, ali koji užasan put, na pretposlednjoj stanici su me odvraćali od putovanja noću, zaplašivali me nekom šumom, ali je to mene samo izazivalo – nisam bio u pravu, kola su se morala slomiti na tom strašnom putu, bez podloge, čisti seoski put, bez takve posade kola, kakvu sam ja imao, ostao bih da ležim usput – Esterhazi je na drugom uobičajenom putu dovde imao istu sudbinu sa osam konja, kao ja sa četiri.

Ipak sam delom osećao zadovoljstvo, kao i uvek, kad nešto srećno prebrodim. – sad brzo sa ovih spoljašnjih stvari na one unutrašnje, mi ćemo se sigurno uskoro videti, ni danas ti ne mogu izneti svoje misli o životu koje su me pratile ovih nekoliko dana – kad bi naša srca uvek bila tik jedno uz drugo, zasigurno ne bih imao misli slične ovima, grudi su mi pune onog što ti želim reći – Ah, ima trenutaka, kad mislim da jezik ne znači baš ništa – razvedri se – ostani moja jedina verna draga, moje sve, kao ja tebi, a ono ostalo ti moraju postati bogovi, ono što za nas mora i treba da bude. -tvoj odani Ludvig

Zatim, ima jedno kraće pismo

(Uveče, ponedeljak, 6-og jula)

Ti patiš moja mila dušo, upravo sam saznao da se pisma moraju predati vrlo rano ujutru. Ponedeljak i četvrtak su jedini dani kad pošta ide odavde u K. Ti patiš. Ah, tamo gde sam ja, ti si sa mnom i tebi govorim, učini da mogu živeti s tobom, kakav život, tako, bez tebe. Praćen tu i tamo dobrotom ljudi, koju mislim isto tako malo hoću da zaslužim, kao što je i zaslužujem. Poniznost čoveka prema čoveku me boli i kad posmatram sebe u sklopu univerzuma, šta sam ja a šta je taj kojeg nazivamo najvećim, a ipak, opet je u tome ono božansko u čoveku. Plačem kad pomislim da ćeš prvu vest od mene dobiti tek u subotu, ma koliko da me voliš, ja te ipak volim jače, ali ne skrivaj ništa preda mnom. Laku noć, moram ići na spavanje, jer sam u banji. Ah, bože, tako blizu, a tako daleko, nije li naša ljubav prava nebeska građevina, a i tako postojana kao nebeska tvrđava.

I treće pismo:

(Dobro jutro 7.-og jula)

Već u krevetu roje se misli o tebi moja Besmrtna Draga, tu i tamo vesele, onda opet tužne, iščekujući, od sudbine, da li će nas uslišiti. Živeti mogu ili samo potpuno s tobom ili uopšte ne živeti; rešio sam da lutam dalekim prostranstvom sve dotle, dok ti ne budem mogao poleteti u naručje, i dok ne budem mogao reći da sam kraj tebe našao dom, dok ne budem mogao poslati svoju dušu okruženu tobom u carstvo duhova – a to na žalost mora biti – ti ćeš se sabrati utoliko više, jer poznaješ moju odanost prema sebi; nikada nijedna druga ne može imati moje srce, nikada, nikada… O, Bože zašto se moramo odvojiti od onoga što toliko volimo a ipak je moj život u V. (verovatno Wien, dakle Beč prim. D.R.) takav kakav je sad kukavan život. Tvoja ljubav me čini najsrećnijim i istovremeno najnesrećnijim čovekom, u godinama u kojima se sada nalazim potrebna mi je izvesna ujednačenost života, da li ovo može da postoji kod našeg odnosa? Anđele, upravo saznajem da pošta ide svaki dan i zato moram završiti da bi odmah dobila pismo, umiri se, samo mirnim promišljanjem o našem životu možemo postići svoj cilj da živimo zajedno, umiri se, voli me danas, voli me juče… Koja čežnja sa suzama za tobom, tobom, tobom, moj živote, moje sve, zbogom ostaj – o voli me i dalje – nemoj nikad pogrešno shvatiti najvernije srce svog dragog

L.

večno tvoj

večno svoj

večno naš

Pa, hajde da vidimo ko je bila ta koja ga je tako zaludela.

Najpre, grofica Đulieta Gvičiardi. Rođena je u jednom malom mestu u današnjoj Slovačkoj 1782 godine, dakle bila je 12 godina mlađa od njega, od oca Jozefa grofa Gvičiardija koji je da i to kažem bio rođen u Osjeku, danas u Hrvatskoj zato što mu je otac bio tamo u vojnoj službi, i majke rođene iz takođe plemićke porodice, grofice Brunsvik.

Austrijski car Jozef II je iste godine reorganizovao administrativnu podelu Galicije, pa je premestio njenog oca u Pšemisl danas u Slovačkoj gde je Julija rođena, međutim sledeće godine je car otpustio njenog oca zbog mita i pronevere javnih sredstava pa su se vratili u Trst, gde je njen otac postao guverner (nešto kao gradonačelnik) dok je njegova žena sa ćerkama došla da živi u Beču. Posle par godina i otac dolazi u Beč pa je porodica ponovo na okupu.

Đulijeta je bila zaista lepa, pošto je bila plemkinja postoje njeni portreti i mogu se videti na internetu, bila je zgodna, imala je loknastu crnu kosu i tamno plave oči, dakle pripadala je onom tipičnom stereotipu kako zamišljamo jednu lepu Italijanku. Pored toga bila je vrlo graciozna i obdarena velikim muzičkim talentom. Betoven je upoznao u kući njenih rođaka po majci, Jozefine i Tereze Brunsvik, kojima je predavao muziku i u to vreme je već bio jako tražen kao najveći i najčuveniji muzičar u Beču.

Njena sestra od tetke Tereza Brunsvik će kasnije kao starica pisati u svojim memoarima:

„Betoven je bio Đulietin učitelj. On joj je dopuštao da svira njegove stvari i pritom bio vrlo strog, dok sve, do najmanjih sitnica, nije bilo izvedeno kako je on želeo… Bio je lako razdražljiv i tada je bacao note na zemlju ili ih cepao u parčad. On nije hteo nikakvu novčanu platu, iako je bio vrlo siromašan. Primao je samo garderobu, i to pod izgovorom da mu je grofica sašije“

Dakle, Đulijeta u koju je on navodno bio zaljubljen. Inače, upravo ova žena koja je to pisala Tereza Brunsvik je druga za koju veruju muzikolozi I istoričari da je Betoven njoj slao pisma.

E sad… izgleda da je ova njena sestra nešto imala protiv Betovena jer je poznato da on nije imao finansijskih problema, naprotiv – bio je super plaćen i za časove koje je držao i za kompozicije koje je komponovao.

A ova, dakle Đulijeta u koju je verovatno bio zaljubljen, današnjim rečnikom rečeno, bila je željna muške pažnje i već u pubertetu je bila prava namiguša. Postoji pismo neke njene rođake u kojem piše da „Đulijeta  ovde zaista izaziva pometnju. Zovu je samo prelepa Gvičiardi, a znate da ume da se nametne. Ona je intimna sa Galenbergovima.“ Zapamtite to prezime, Galenberg.

Jedan Betovenov biograf govori da je Betoven predavao klavir Đulijetinim sestrama od tetke Terezi i Žozefini, a povremeno je i Đulijeta dolazila na časove. Bilo je to sve 1801. godine i dodaje: „Đulijeta je dolazila povremeno i očigledno flertovala sa Betovenom, dovoljno da ga natera da poveruje da je zaljubljena u njega“.

A Betoven je baš u to vreme pisao jednom svom prijatelju iz detinjstva da predaje klavir Đulijeti sa najvećom radošću i da je potpuno zanesen dražima i lepotom mlade grofice, iako zna da ona već počinje da vodi ljubav sa grafom Galenbergom, svojim budućim suprugom on je i dalje zaljubljen u nju.

Citat iz pisma:

„Ponovo živim malo prijatnije sada kada se više družim sa ljudima. […] Ova promena je proizvela dragu, magičnu devojku koja me voli i koju ja volim; Dve godine su prošle kao nekoliko srećnih trenutaka i to je prvi put da osećam da bi brak mogao da me usreći; Nažalost, ona nije mog statusa i sada naravno, nisam mogao da je oženim; – Moram još da se hrabro igram.“

E sad… ja stvarno nisam pametan da li je ona flertovala s njim zato što joj se veliki kompozitor dopadao ili je samo imala potrebu da osvaja i zadobija mušku pažnju svih koji su se nalazili oko nje, ali u Betovenovu dušu je to donelo mnogo svetlosti i radosti. Verujući da je ona zaista zaljubljena u njega, on piše svom prijatelju:

„Jedva da možeš da zamisliš kako je bio pust i žalostan moj život za poslednje dve godine. Kao neki zao duh odasvud je izbijala opomena na moj slabi sluh, i ja sam bežao od ljudi i izgledao im kao mizantrop, što ja svakako nisam. Ovu promenu donela je jedna čarobno lepa devojka koja me voli i koju volim…

Prvi put osećam da bih mogao da budem srećan u braku; ali, nažalost, ona nije moga položaja… Moja mladost, ja to osećam, počinje tek sada… Tako je lepo hiljadu puta proživeti jedan život!“…

U takvom zanosu, Betoven je iskomponovao poznatu Mesečevu sonatu i posvetio javno njoj, Đulijeti Gvičiardi. Međutim, u to vreme je Đulijeta već uveliko bila u vezi sa grofom Galenbergom. Pogledah njegovu sliku na Vikipediji i videh da nije ni on bio baš neki Apolon, ali je bio grof.

Betoven je odlučio da zaigra na sve ili ništa pa je zaprosio Đulijetu.

Njegova prosidba je, naravno, odbijena, njeni roditelji nisu želeli da daju svoju ćerku čoveku nižega ranga pa makar on bio takav genije i najpoznatiji kompozitor na svetu. Bez plemićkog porekla, kao kompozitor i muzičar – Betoven nije mogao po njihovom mišljenju da garantuje finansijsku budućnost njihovoj ćerci.

I tako se Đulijeta udala za grofa Galemberga, a na pitanja o Betovenu govorila je da je on bio njena zabluda, da ljubav prema Betovenu zapravo nije nikada postojala da je to bio samo jedan trenutni zanos, uticaj njegove čudesne muzike koja opija sva osećanja, bliski dodir genija, i to je sve! Prave ljubavi po njenim rečima kod nje nikada nije ni bilo.

Njen otac je povodom pristanka da se njegova ćerka uda za grofa Galemberga nekom svom rođaku napisao:

„Ponuda nije baš sjajna jer mladoženja ima samo prednosti plemićkog porekla i mnogo talenata i dopadljivu figuru. Ali osećao sam se primoran da pristanem na brak, jer je devojčina strast bila jača od bilo kakvog ubeđivanja razuma i imalo bi veoma štetan uticaj na nju što sam bio dužan da podržim.“

Đulijetin muž grof Vencel Robert fon Galenberg se takođe bavio muzikom, ali baletskom muzikom. Mladi bračni par je živeo neko vreme u Italiji u Napulju i brak je u početku bio srećan. Godine 1806. Galenberg je učestvovao u komponovanju festivalske muzike za krunisanje Žozefa Bonaparte za kralja Napulja i Sicilije, a Đulijeta je postala prva dama kraljice Karoline Bonaparte. Varala je muža. Poznato je da je 1809. imala aferu sa Hermanom fon Pikler-Muskauom, koji ju je nazvao najlepšom ženom u Napulju. Galenberg je u to vreme imao problema sa novcem, a Đulijeta je posetila Beč i Mađarsku 1810. i 1811. godine nakon čega će se svi preseliti u Beč gde će se materijalne teškoće njenog muža nastaviti, a ona će nastaviti kontakt sa Betovenom.

E sad… da li je Betoven bio tolika budala ili dobar ili je Đulijeta bila takva kučka ne znam, ali navodno, kada je od nje saznao da su u finansijskoj krizi, zamislite šta je Betoven uradio… on je zamolio jednog jako bogatog i dobrodušnog čoveka da im da 500 guldena kako bi ovi mogli da prežive.

E, tih godina nastaje jedan ljubavni triler. Reč je otprilike o 1815. godini. Naime, tada je Betoven napisao ova pisma svojoj „Besmrtnoj voljenoj” koja sam pročitao bez pominjanja njenog imena. Kada je Šindler u svojoj Betovenovoj biografiji 1840. tvrdio da su pisma upućena Đulijeti koja je tada još uvek bila živa, njena rođaka Tereza Brunsvik jedna od onih sestara kojima je Betoven predavo klavir, sećate se s početka priče, dakle ta rođaka je izjavila da to nije istina odnosno da je Betoven ta pisma slao drugoj sestri: Žozefini.

Šta se desilo sa njima, dakle sa Đulijetom i sa njenim mužem i sa decom kada su preselili za Beč?

U to vreme od septembra 1814. do juna 1815. godine se u Beču održavao Bečki kongres, skup ambasadora velikih sila kako bi se nakon što je Napoleon bio poražen uspostavile nove granice u Evropi.

Prema policijskim izveštajima, tokom Bečkog kongresa Đulijeta je bila ljubavnica saksonskog ambasadora Fridriha Albrehta fon der Šulenburga. Iste godine njen muž je bankrotirao u Beču pa je otišao u Napulj gde je komponovao za operu i pozorište. Neka njena rođaka je kasnije napisala da je Đulijeta tada bila i u seksualnoj vezi sa njenim sinom koji je dakle bio Đulijetin sestrić, 18 godina mlađi od nje.

Ali da se vratim na Betovena. Betoven je vremenom shvatio u kakvu ženu se zaljubio, ali o zaljubljenosti, složićete se ne odlučuje pamet već srce, a srce, kao što je poznati nema mozga… tako da, sve što je Betoven uspeo da kaže u svoju samoodbranu što je tako dugo nasedao na čari Đulijete bilo je:

„A da sam želeo da se odreknem svoje životne snage sa svojim životom (kad kaže „svojim životom misli na Đulijetu prim. D.R.) šta bi preostalo za plemenitu, bolju stvar?“

Tu vervoatno misli na komponovanje i sve ostalo.

Galemberg je umro u Rimu 1839. godine, imali su šestoro dece, a Đulijeta je živela je od svog porodičnog nasledstva. Umrla je u Beču 17 godina nakon muža u svojoj 73. godini. Do kraja života je poricala da je imala intimnu vezu sa Betovenom. Ja joj verujem.

Puna kompleksa, što bi mladi rekli prava jedna bičerka, a što bi stariji rekli je*ala mu je mater.

Kao što rekoh na početku, danas se mnogi bave životom, muzikom i ljubavima Betovena i mišljenja su podeljena i to između Đulijete, Žozefine i jedne nove devojke u koju je Betoven bio takođe zaljubljen koja se zvala Antoni Brentano.

E, nakon što je raskinuo vezu sa Đulijetom koja nikada nije ni postojala – Betoven je nastavio da živi istim životom. Komponovao je, držao je časove klavira i… sada predlažem da malo odmorimo uz muziku dok se ne srede strasti i mržnja prema Đulieti i sažaljenje prema Betovenu pa da vidimo kako je izgledao Betovenov ljubavni život posle Đulijete. Da vidimo da li je otišao da se zamonaši u manastir ili je nastavio da se zaljubljuje…

(muzika)

Nastavljamo priču o Betovenovim ljubavima, nakon što smo otpratili Đulijetu da vidimo šta je veliki kompozitor, ružne spoljašnosti i prelepe unutrašnjosti doživeo posle nje.

Taj nagli rastanak s voljenom devojkom ostavlja dubok utisak na strasnu i plamenu Betovenovu dušu. U to vreme su se pojačali i njegovi problemi sa sluhom, tada mu je lekar saopštio naime da je njegova gluvoća neizlečiva. Betoven je to i napisao kasnije u svom testamentu.

Sudeći po tekstu u testamentu, Betoven je prilično dobro prihvatio činjenicu da neće više da čuje. Tu mu se i dalje reflektuje zaljubljenost prema Đulijeti u formi kompozicije Mesečeve sonate. Za razliku od pisama koja nije smeo da naslovi, tako da ne znamo da li subila pisana Đulijeti, Mesečevu sonatu je javno njoj posvetio.

Tonovi ove sonate odjekuju kao harfa koja vodi u drugi jedan svet, mnogo čistiji i viši od zemaljskog.

Međutim, Betoven nije nikada napisao ko je ta njegova besmrtna draga kojoj je slao pisma, tako da se vremenom oko velike slave da bude Betovenova ta besmrtna draga bori i Tepeza od Brunsvika, sestra od tetke Đulijete koja je takođe bila njegova učenica u vreme kada je Betoven upoznao Đulijetu, sećate se početka priče.

Betoven je bio veliki prijatelj Terezinog brata Franca od Brunsvika, dobrog muzičara u to vreme.

O odnosima Betovenovim s Terezom od Brunsvika malo je šta poznato mada se može reći da ga je ona cenila kao genija i kompozitora. Naime, iza jedne svoje slike koju je Tereza poslala Betovenu, i koja se nalazi u muzeju u Bonu, ona stavlja posvetu: „Čudesnom geniju, velikom umetniku i dobrome čoveku

1. B.“

                Iz te slike vidi se koliko je Tereza bila takođe lepa devojka. Više Betovenovih kompozicija vezane su za uspomene na Terezu od Brunsvika. Prvo delo je Šest varijacija za klavir u četiri ruke, koje Betoven posvećuje Žozefini i Terezi od Brunsvika. To su varijacije na Geteovu pesmu „Mislim na tebe“.

Interesantno, godine 1806 dok je onako otkidao na Đulijetu – Betoven piše njenom rođaku, a rođenom bratu Tereze i to pismo sadrži i rečenicu: „Poljubi svoju sestru Terezu“

Imam utisak da je i dalje bio zaljubljen u Đulijetu, ali da baca udice i na nekoliko okolnih žena koje je imao u svojoj blizini pa tako jedna sonata u fis-duru koja ce pojavljuje 1810. godine nosi posvetu na francuskom: „Posvećena gospođi Terezi od Brunsvika“.

I pored bola koji mu donosi ljubav prema Đulieti, Betoven ipak sanja i dalje o porodičnoj sreći i braku i tada počinje da radi svoju operu Fidelio, u kojoj veliča bračnu vernost i ljubav koja je jača od svega i koja trijumfuje na kraju.

Ali slično kao i njena rođaka Đulijeta, i Tereza nije želela da bude žena jednog muzičara. Verovali ili ne Betoven je i nju zaprosio, ali što bi mladi rekli, dobio je korpu jer je naime Terezina porodica u njemu videla samo prijatelja od od velikog ugleda i muzikog genija, ali čoveka nižega ranga, dok je Betoven još jednom u svome životu našao na nerazumevanje i obnovljeni jad u srcu pa je u to vreme u jednooj prepisci sa svojim prijateljem napisao baronu Glajhenštajnu: „Za tebe (misleći na sebe) jadni Betovene, nema sreće koja bi došla spolja sve što imaš treba da stvaraš u sebi. Svoje prijatelje naći ćeš samo u idealnome svetu“.

Šta je bilo s Terezem? Tereza je otišla najpre u Budim i tamo otvorila obdanište. Da, ona se u Mađarskoj danas smatra osnivačem obdaništa. Posle Budima i Pešte živela je u još nekoliko gradova u Švajcarskoj i Nemačkoj, a što se ljubavi tiče, ostala je neudata do kraja života.

Vodila je jako temeljno i opširno dnevnik, a posle Betovenove smrti, kad njegov genije vlada nad svetom kao sunce, kad se o njemu pišu knjige širom sveta i kada armija muzikologa pokušava da osvetli svaki trenutak njegovog života i bezmalo svaki takt njegovih kompozicija, dnevnik Tereze od Brunsvika će biti verovatno i najčitanija literatura tih istraživača koji će im poslužiti kao izvor za upoznavanje sa njegovim životom.

Živela je dugo, umrla je u 86. godini, boreći se sve vreme i sa nekom vrstom griže savesti, što je nekada davno u mladosti njena porodica odbila prosidbu Betovena, govoreći da to nije tačno, dakle, ona je pričala da to nije tačno, odnosno govorila da čak je Betoven nikada nije ni bio zaprosio.

Dakle, ona je otišla u Budim, a nakon što se to desilo, u Betovenov život se uvlači još jedna devojka, još jedna Tereza, rođena Malfati. Dakle, još jedna čerka, još jednog bogatog oca, veleposednika i opet još jedna plemićka porodica. Mislim da već naslućujete epilog.

Reč je o vrlo poznatoj bečkoj porodici u to vreme čije je društvo i dolazak na njihove prijeme bilo pitanje prestiža. U salonima kod Malfatija, dakle kod njenog oca, susretali su se najviđenije ličnosti Beča i najčuveniji umetnici, pa je samim tim i Betoven više puta bio tamo i kao muzičar i kao poznati kompozitor.

Grof Malfati je imao dve ćerke. Kažu da su bile najlepše devojke u austrijskoj prestonici u to vreme. Jedno je od njih, dakle Terezi, Betoven počinje da piše dugačka pisma u nadi da će mu se konačno posrećiti. Čak je navodno u društvu njenog oca i rekao da prefiks van iz njegovog prezimena govori da i on potiče navodno iz neke stare flamanske plemićke porodice.

Ali i tu se vara. On posvećuje Terezi jednu svoju sonatu, hrabri je da radi muziku i odaje priznanje njenom istinskom talentu. Iz tih pisama koja su sačuvana oseća se još jednom da je Betoven ispunjen istinskom ljubavlju, ali sada je čas pun nade, a čast pun očaja, rezignacije i bola koji naslućuje. I ta ljubav kao i prosidba još jedne plemkinje završava se kao i prethodne dve. Odbijanjem. On, nenadmašni veliki genije nije stvoren za običnu građansku ljubav koja je moguća tolikim milionima „običnih“ ljudi.  

Usamljen i sada time pomiren, srca i duše prepune božanskih melodija, on će tek sada početi da stvara ono što nikada pre, a ni posle njega niko nije stvorio. Običan ljudski život i ostali obziri mnogo su jači od njega kad god zaželi da živi poput drugih ljudi. Tereza Malfati se udala 1811. godine za barona Drozdika, a Betoven im ostaje veran prijatelj celoga života.

U leto 1819. vučen, valjda, nekom čežnjom, odlazi u Mödling, lepo jedno mestašce ovde pored Beča, tamo su naime živeli Tereza i njen suprug baron Drozdik, i ne našavši ih kod kuće on čupa iz svoje beležnice list notne hartije I na reči pesnika Matisona komponuje u jednom dahu melodiju I ostavlja je supružnicima na vrata.

Ipak, ove tri devojke nisu bile prve u nizu koje su ga odbile. Pre svih njih, još 1795. dakle sa 25 godina, najpre je bio zaprosio pevačicu Magdalenu Wilman, koju je poznavao još u detinstvu, dok je žive u Bonu. Ona je naime tamo u Nemačkoj bila postala jako popularna, pa je jedne godine došla u Beč, gde je dobila angazman kao pevačica italijanskih i nemačkih opera. I to je bila zapravo prva odbijenica koju je bio dobio od neke žene. Šta više, Magdalena je bila baš brutalna, rekla mu je da nema „ni lepote ni stasa“. Iako malo posramljen, izgleda da Beethoven to nije baš primio sa mnogo ljutine. Ta pevačica Magdalena Vilman će tako proći kroz njegov život i neće označiti u njegovom stvaranju ni jednu jedinu stranicu. Još jedna žena, Hristina Gerardi, supruga doktora Johana Franka, inače odlična pevačica koja je pevala partiju Eve u Hajdnovom oratorijumu Stvaranja sveta, zanesena je Betovenivim genijem i njegovom umetnošću za klavirom, kao i njegovom usamljanošću, ona imala za njega izgleda više srca i više istinskog pritevstva nego sve ove tri plemićke kćeri ukupno.

Priznata kao jedna od najboljih pevačica Beča u to vreme, ona u svojoj kući priređuje velike prijeme na koje dolaze već stari Josef Haydn, Salieri, naravno i Betoven i drugi čuveni umetnici. Na veliku žalost Betovenovu, Hristina napušta Beč i odlazi sa svojim mužem u inostranstvo, ali će ostati u njegovom životu jedna od retkih svetlih ženskih likova.

Još jedna umetnica koja izgleda stoji sasvim blizu Betovenovog srca u godini 1807. i 1808. jeste gospođa Bigot, udata za bibliotekara kneza Rasimovskog, koji je Betovenov zaštitnik, kome muzičar posrećuje svoja dela, u čijoj se palati Betoven često puta pojavljivao sa svojim kompozicijama koji je izvodio neki uvek dobar kvartet. Inače, sad, još jedna mala digresija – taj knez Rasimovski će, kojih desetak godina kasnije da finansijski podržava i našeg Vuka Karadžića, a ona poznata Vukova bista u Beču se nalazi isprez grade u kojoj je Vuk živeo, a to je tačno preko puta te palate Rasimovski koja i dan danas postoji i u kojoj je Betoven svirao.

E sad da se vratim na ovu udatu gospodđu, koju je muvao Betoven.

Dakle, Marija se zvala i bila je odlična pijanistkinja, koja je sa najvećim uspehom svirala Betovenove kompozicije, koje nisu bile nimalo lake za izvođenje. U njenoj arhovi nakon smrti je pronađeno jedno Betovenovo pismo iz 1808. godine, u kojem joj on iskazuje veliku nežnost, ali i strahovanje od ljubomoren jenog muža. Pozivajući je da pođe na izlet sa njim, on joj piše, kaže: Moja draga i poštovana Marija, vreme je božanski lepo i ko zna, da li će tako biti i sutra, ja vam predlažem da vas u podne izvedem u šetnju. Kako bi Bigot sigurno neće biti kod kuće, nećemo biti prinuđeni da ga povedemo sa sobom, zašto da ne iskoristimo priliku. Odgovorite mi samo u dve reči, da ili ne.“

Nisam uspio da saznam, da li su otisli na taj izlet, ali osim tog pisma nema više tragova da se između njih desilo bilo šta.

E, a kada je već bio u poznim godinama, bile su ga spopale neke dve čuvene pevačice ovdje u Beču Henrijeta, Zontag se jedna zvala, a druga Karolina Unger. Mlade, lepe i šarmantne deojke, koje se provlače kroz Beethovenov život kao dve plemenite ženske duše.

One se sprijateljuju sa njim 1822. godine, a Betoven tada piše svom bratu Johanu o tome u pismu ovako:

“Danas su me posetile dve pevačice. One su htele da me poljube u ruku. Bile su vrlo lepe. Kazao sam im, da bih više voleo da se poljubimo u usta.“ Kraj citata. Te dve mlade crkutave, žive deoječke duše, dolazile su kod ostarelog Betovena skoro svakog dana. Koketne, ponekad možda i površne, ali u svakom slučaju vrlo ljubazne, one mu pričaju o svim intrigama u operi, diskutuju sa njim o Weberovoj operi Eriand, one ga vodu u šetnju do Pratera, do Šenbruna, do opere, a Betoven je očaran njihovo mladošću i veselošću. On ih šaljivo naziva svojim lepim vešticama, đavolskim devojkama. One spremaju s njim glavne solo partije za njegovu svečanu misu i dolaze kod njega na probu. Naviknute na italijansku muziku, one nalaze da je vrlo teško pevati Betovena, pa ga mole da učini izvesne izmene, međutim Betoven ostane pokolebljiv i kaže da umetnost ne može da ustupi pred ženskim ćudima.

Godine 1824. u maju, na premijeri njegove kasnije izuzetno popularne Devete simfonije i Svečane mise, obe ove pevačice pevaju glavne partije u ovim njegovim kompozicijama.

Uspeh je neopisiv. Na premijeri u publici je bio i car koji je dobio tri aplauza, ali je te večeri Betoven dobio čak pet aplauza. Prisutni su imali utisak da će cela sala da se sluši od vike ljudi i silnog pjeskanja. Jedna od te dve pevačice, Karolina Unger, skreće jednim pokretom ruke pažnju Betovenu na pomamljenu salu i na publiku koja frenetično aplaudira, jer je on u to vreme već imao jako oštećen sluh, tako da ništa nije čuo toga.

Još neko vreme su ove dve pevačice pevale u Beču njegove kompozicije, a potom su obe napustile beč, idući svaka svojim umetničkim ili životnim putevima.

Bilo je dakle puno žena u Betovenom životu, doduše ne na onaj način na koji je on želeo, ali je svakako njegov život bio ispunjen i zaljubljenošću i nadanjima.

Još dve žene bih morao da navedem ovde, kada je već tema priče Beethoven i sve njegove žene. Najpre, Bettina von Arnim, za koju kažu da je bila Sibila Nemačkog romantizma, jer se družila sa u to vreme najpopularnim književnicima, slikarima i kompozitorima. U Beč je došla 1810. godine volela je oficire i italijansku muziku, a vrlo brzo je upoznala i velikog genija Betovena, za kojeg je bila čula još dok je živela u Nemačkoj. Kad je došla u Beč nastavila je prekpisku sa tim svojim prijateljima iz sveta umetnosti, pa je tako u jednom pismu velikom Geteu napisala sledeće. Slušajte sad ovo:

Kaže… “Kraj njega sam zaboravila na ceo svet, pa i na tebe” dakle, kaže to Geteu. „Moram da ti priznam, da verujem u božansku magiju, koja služi Betovenu u njegovoj umetnosti. Betoven je stvorio jednu novu osećajnu bazu u duhovnom životu.

Zatim govoreći mu o njegovim pesmama, dakle, Geteovim, koje Beethoven komponovao, Bettina von Armin dodaje: „Obećala sam mu da ću ti pisati o svemu.

On me poveo na jednu veliku probu sa cijelim orkestrom. Tu sam videla ovaj džinovski duh kako vodi svoje pukove. O, Gete, nijedan car, nijedan kralj nije toliko svestan svoje moći.”

Možda su te reči koje Betina fon Arnim napisala Geteu bile i najtašnije reči koje govore o veličini Betovenovog genija. I za kraj treba spomenuti jednu gospođu sa kojom je Betoven imao prijateljski odnos sve do kraja života. To je grofica Erdedi. Njoj Betoven poverava više od svojih bolova nego ma koje drugo ljudskoj duši. Njihovo poznanstvo i prijateljstvo počinje u doba raskida sa Đulijetom Gvičiardi.

U to vreme Betoven od Žeroma Bonaparte najmlađeg brata Napoleona Bonaparte koji je bio kralj Vestfalije (jedne pokrajine koja sada pripada Nemačkoj) dakle Betoven je bio dobio tada od kralja te Vestfalije da se tamo preseli i da bude materijalno obezbeđen do kraja života, samo da tamo živi komponuje. Ali to su čula dvojica bogatih Bečlja, knez Lobkovic i grof Kinski, pa su mu onda oni brže bolje osigurali godišnju rentu od 6 000 forinti, kako bi ga sprečili da ode iz Beča. E, njih dvojica su ga upoznali sa groficom Erdedi kod koje će Betoven često da dolazi na razgovor i na utehu, a povremeno je i svirao za nju i njene prijateljice kada bi došle kod nje na čaj i štrudlu. Može se reći da je njeno prijateljstvo prema njemu više nego iskreno.

Kad ga spopadnu uspomene i bolovi na Đulijetu i na sve one ostale, Betoven je njoj odlazio da se jada, ali je odlazio kod nje i da se raduju zbog njegovih uspešnih kompozicija ili zbog dobrih i uspešnih premijera.

Jedno vreme je čak i stanovao u toj njenoj kući.

Ova otmena, ali i bolesna gospodja je izuzetno cenila Betovena i može se reći da je živela samo od njegove muzike i od svog prijateljstva prema njemu. Kada se nisu viđali, on joj je pisao pisma u kojima je bilo reči punih zahvalnosti i dirljive odanosti. Ona teši velikog muzičara, ali i nalazi utehu za sebe u njemu i njegove muzici. Mesto, koje ona zauzima u Betovenom životu, jedno je od najdjirljivijih i najsvetlijih.

Betoven je umro 26. marta 1827. godine, kažu da je pred kraj života pio po nekoliko flaša vina dnevno. Tog dana je takođe bio naručio vino, ali je nad Bečom tada besnal nevreme, pa se liferant nije pojavljivao. Osetivši da mu se približio poslednji čas, kažu da je izgovorio: “Šteta, šteta, prekasno”. I bile su to poslenje reči koje je izgovorio na ovom svetu.

Sahrani je prisustovalo oko dvadeset hiljada ljudi, što je bila polovina tadašnjeg broja stranovnika u Beču.