Saga o putujećem muzičaru iz Hamelna

 Za ovu radio priču sam odabrao da vam ispričam priču o jednom putujućem muzikantu iz srednjeg veka čije ime nije utvrđeno sa sigurnošću, ali ga predanje spominje pod nadimkom: Rattenfänger von Hameln ili u slobodnom prevodu: „Hvatač pacova ili lovac na pacove iz Hamelna“.

A, priča o njemu koja postoji evo već 800 godina je u ovom delu Evrope dakle u centralnoj i zapadnoj Evropi jako poznata usto je i obavezni deo lektire u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, Luksenburgu dakle na teritoriji čitavog nemačkog govornog područja, a čujem da je čitaju i deca u USA i Australiji.  (Na engleskom se zove „Pied Piper of Hamelin“).

U gradu Hamelnu u kojem se navodno ova priča odigrala – on je prava zvezda, čak sa i semafori za pešake ukrašeni odnosno imaju konture njegove figure, a dok se na crtežima i suvenir šoljama, magnetima ili lutkama predstavlja kao putujući muzičar koji svira neki duvački instrument povremeno i kao prosjak, a češće kao živopisno obučeni muzikant sa smešnom kapom na glavi.

O čemu se radi?

U 13. veku kada se desio ovaj događaj, postojala su neka čudna zanimanja koja danas više ne postoje. Drumovima u Evropi su hodali raznorazni ljudi baveći se čudnim poslovima tražeći naravno šansu da najpre zarade hleb nasušni, ali i neku avanturu. Putujući glumci, pevači koji su stajali na trgovima i pevali, trgovci koji su prodavali grnčariju i sudove, bilo je i onih koji su išli od grada do grada i na trgovima profesionalno pričali najzanimljivije bajke i legende okupljenoj deci i ostalim zainteresovanima. U hronikama je zapisano da su tada postojala zanimanja onih koji su za samo par groša pili petrolej, bilo je gutača vatre pa čak je bilo nekih skitnica koji su impresionirali narod tako što su sve gutali što bi im ovi doneli. Žive guštere, miševe, žabe, igle i eksere… dakle svašta i sve što bi im se našlo u vidokrugu. Tada je bilo sasvim normalno da neki bogatiji građanin ili plemić, neki knez ili grof jedanput mesečno iznajmi i dovede u kuću dvorsku ludu čija je jedina i glavna uloga bila da zabavi ukućane i njihove goste.

Ova priča koju želim sada da podelim sa vama tiče se upravo takvog jednog putujućeg muzičara koji je išao od grada do grada, a tada su gradovi bili utvrđeni, dakle od tvrđave do tvrđave svirao je po trgovima, pijacama i vašarima, a njegova muzika je prelazila (današnjim rečnikom rečeno) granice parapsihološkog.

Kakava je bila njegova muzika, takva je i priča o njemu. Malo je reći da je priča čudna. Neki će na kraju čak verovatno reći da je bila jeziva.

Sve se dakle dešavalo krajem 13. veka, da biste bolje shvatili kada je to bilo, spojite sa srpskom istorijom i prilikama: to je u Srbiji bilo doba kada je vladao kralj Milutin, ostac Stefana Dečanskog i deda Cara Dušana.

Naime, gradić Hameln se nalazi, a i tada se nalazio 50-ak kilometara jugozapadno od Hanovera u Nemačkoj, a te 1284. godine kako pamti hronika ovog grada to utvrđenje, dakle taj grad Hameln je bila zadesila neviđena glad. Prethodne godine su štetočine pojele svu letinu, a i to malo što su ljudi uspeli da dovezu i uskladište kod kuće pojeli su miševi tokom kišne jeseni tako da su siroti ljudi cele zime gladovali, čuvajući samo po koju koricu hleba za decu dok su stoka i živina umirali, a gradom se razmnožilo na hiljade miševa i pacova. Glad je bila opšte prisutna, a zaraza i razne epidemije bolesti nadvile su se nad ovim lepim gradićem. Ljudi su znali da hiljade i hiljade pacova ne može ništa dobro da im donese, ali su bili toliko obamrli i bezvoljni da nisu mogli da smognu snage da se izbore sa najezdom pacova. Telesno vrlo oslabljeni ljudi su se vukli po ulicama moleći Boga da im podari makar malo voća i žita u nastupajećem letu koje se zasigurno približavalo, ali sa njim je dolazila i mogućnost suše sa kojom je rastao nespokoj dobrih žitelja Hamelna.

Ipak, kako to obično u bajkama biva – osim putujućih trgovaca i zanatlija, glumaca i mađioničara, skitnica i secikesa – Jednoga dana u grad je došao jedan putujući muzičar sa dugačkom frulom obučen u šarene krpe sa čudnom, šarenom kapom na glavi. Podsećao je na neku tropsku šarenu pticu pa je odmah privukao pažnju svih meštana. U razgovoru sa izgladnelim narodom, oni mu rekoše da u gradu postoji veliki problem sa miševima, pacovima i glodarima nakon čega on ode kod gradonačelnika i reče mu da može vrlo lako da ih oslobodi te pošasti. Gradonačelnik i njegovi savetnici ga pomalo skeptično pogledaše i uzgred pitaše šta bi on za uzvrat tražio od njih, na šta on ne časeći časa zatraži solidnu svotu novca i reče da će da izađe ispred većnice da sačeka odgovor, a oni neka razmisle, neka se dogovore pre nego što odluče hoće li ili ne da ga angažuju.

Ne verujući da ovaj smešni komedijant uopšte može bilo šta da učini po tom pitanju, očajni gradonačelnik I njegovi saradnici sklopiše dogovor sa njim i obećaše mu da će mu biti isplaćena suma koju je tražio pod uslovom da ih stvarno oslobodi hiljada pacova i glodara koji su se namnožili u gradu.

Tokom popodneva i večeri, a i sutradan pre podne vest da će čudnovati muzičar u šarenom kostimu i sa smešnom šarenom kapom na glavi da samo svojom svirkom i muzikom oslobodi grad glodara već se bila proširila po čitavom gradu i okolini. A on, kao i prethodnog dana dođe na glavni trg sa čudnom dugačkom frulom u rukama i poče da svira neku prelepu melodiju.

Začuvši ove divne zvuke njegove frule, narod se poče okupljati oko njega osećajući konačno malo optimizma nakon depresivne zime koja im je donela samo glad, bolest i patnju.

Muzičar nije prekidao svoju tačku, a odjedanput iz svih znanih i neznanih vidljivih i nevidljivih rupa i otvora, iz zemlje i kamenja, iz ambara i podruma počeše da izlaze polako pacovi i svi ostali glodari i da se kao hipnotisani okupljaju oko njega. Zaprepašteni ljudi se malo odmakoše i napraviše širi krug oko muzičara – puštajući miševe, pacove i ostale glodare koji su iz sekunda u sekund punili trg i prostor oko njega. A on, kada je procenio da ih je dovoljno izašlo iz podruma, bunara i rupa – ne prestajući da svira krenu laganim korakom ka obliženjem jezeru. Okupljeni građani, videvši da svi miševi idu za njim krenuše takođe da vide šta će se desiti. A, kada je stigao do obale, čudni muzičar uđe u vodu do struka, a za njim krenuše i svi glodari koji se tako utopiše u jezeru pred svim ljudima koji su razrogačenih očiju gledali ovaj prizor bez reči ne verujući.

Kada se vratio u grad ode odmah u gradsku većnicu po svoju nagradu od gradonačelnika zatraži svoju obećanu novčanu nagradu, ali gradonačelnik i njegovi najbliži ga optužiše istog trenutka da je on veštac koji se bavi magijom te ga izbaciše iz grada ne davši mu ni jedan jedini novčić.

E, sad dolazi ono glavno…

Jer, samo nedelju dana kasnije, ovaj muzičar se opet vraća u taj isti grad.

Bila je nedelja pre podne, odrasli su bili na nedeljnoj misi u crkvi, a ovaj muzikant, obučen u šareno odelo opet je stao na trg i počeo da svira ponovo neku prelepu melodiju. Ovoga puta su iz kuća masovno počela da izlaze deca i da se okupljaju oko njega. Ne prestajući da svira – dok su im roditelji bili na misi u crkvi on povede decu do jezera i uđe do struka… A za njim i sva deca odoše u jezero.

Nakon toga ode u nepoznatom pravcu.

Tako je kaznio čitav grad za neispunjeno obećanje.

Možda se nekome čini da je kraj ove priče malo nelogičan, jer obično srednjevekovne legende i renesansne bajke imaju srećne krajeve (otrovanu Snežanu je probudio princ, a lovac je rasporio vuka i izvukao babu i Crvenkapu žive, sećate se?) ali i ovakva priča ima svoje moralno „opravdanje“ , međutim pre nego što vam kažem o čemu se radi, skrenuo bih vam pažnju da je, na izuzetno preciznom nemačkom jeziku jedan od prevoda za našu reč „pouka“: MORAL, s tim što je na nemačkom akcenat malo drugačiji, dakle: die Moral, a moral iz ove sage, u najkraćem govori deci da nikada ne iznevere obećanja koja daju.

Sa druge strane, ova legenda ima i istorijsko utemeljenje. Ono što su danas masovni mediji i internet u to vreme to su bile ovakve legende koje su se pričale deci uveče zu ognjište, kod nas su to bile narodne pesme koje su se pevale deci uz gusle, ali danas, kada je prošlo dovoljno vremena, vidimo zapravo dva istorijska razloga za ovakvu priču.

Jedan je da su decenijama, a verovatno i vekovima kasnije učitelji i roditelji ovom pričom objašnjavali mlađima nestanak više hiljada dece iz tog dela Nemačke koje se zaista bilo dogodilo jer im je bilo bezveze da kažu prave razloge.

A prvi pravi razlog je bio poznati „dečji krstaški rat“ (1212. godine) u kojem su učestvovala deca iz Francuske i Nemačke jer je katolička crkva propagirala logiku da će Bog dati ratnu sreću „hristovim vojnicima“ koji su krenuli u Jerusalim, zvanično da bi oslobodili Hristov grob, ako povedu sa sobom decu budući da su bezgrešna, reč je inače o delu Četvrtog krstaškog pohoda.

Drugo istorijsko utemeljenje se ticalo velike seobe koja se zaista bila desila tada, ali ne samo u vezi sa ovim krstaškim pohodom, već su tada zaista taj deo Nemačke, a reč je o centralnoj i pomalo zapadnoj Nemačkoj, dakle tada su zaista taj deo Nemačke napustili uglavnom mlađi ljudi, dobro ne baš deca, ali recimo 15-ogodišnjaci 16-ogodišnjaci koji su malo svojom voljom, dakle malo milom, malo silom odvajani iz svojih kuća i roditelja kako bi se nemačkim življem naselili centralni i istočni delovi Evrope. Reč je o prostorima današnje Češke, Slovačke, Ukrajine, Poljske, Rumunije, Srbije (Vojvodina), Hrvatske (Slavonija) reč je o ljudima koje smo u 20. veku nazivali vojvođanskim ili dunavskim Švabama i koji su uglavnom proterani nakon 2. Svetskog rata zbog kolaboracije sa hitlerovim nacistima.

Ova priča je inače kasnije kao inspiracija postala lajt motiv mnogim režiserima i piscima za filmove i knjige.