Igre koje igraju odrasli

Dragi prijatelji, slušate radio priču,

Na redu je priča iz ordinacije i to ovog puta iz psihološke ordinacije.

Tema su mi ovog puta: svesne i nesvesne igre koje igraju odrasli u svojoj komunikaciji i drugarskim, ljubavnim i svim ostalim relacijama.

U tom cilju, poslužiću se kolumnom iz časopisa Novi Glasnik koji je nekada izlazio u Beču, a koju je pisao psihoterapuet Dr. Ivo Jelčić.

U svakodnevnom govoru imenica igra ili glagol igrati(se) imaju različita značenja poput: spontanost, zabava, neozbiljnost, pretvaranje, takmičenje, ali može značiti i spletku ili prevaru. Ova značenja nalaze se u izrazima npr.: “igra na sreću” ili “igrati ulogu”, igranje (sportske) utakmice, igranje društvenih igara, “dete se igra”, igrarija i sl. a postoje i regionalni izrazi, recimo na jugu i jugoistoku Srbije imamo izraz kada neko isuviše dâ sebi slobode pa izgubi pojam o realnosti mi kažemo: zaigrao se.

U današoj priči govoriću vam o igrama sa aspekta Transakcijske analize. Reč je o psihoterapijskoj disciplini koja je nastala krajem pedesetih godina 20. veka, a osnivač te psihoterapijske škole bio je američki psihijatar Dr.Eric Bern (1910-1970) i čijih je nekoliko knjiga prevedeno i kod nas (pored ove knjige kojom ću se danas služiti „Transakcijske analize“, tu su i knjige „Koju igru igraš?“, „Šta kažeš posle zdravo?“ ili „Seks u ljubavi“).

A, ovaj pojam „Transakcijska analiza“ je dobila svoje ime na osnovu jednog od njenih osnovnih pojmova, a to je pojam transakcije koja je osnovna jedinica komunikacije tj. elementarni komunikacijski čin u kojem dve osobe između sebe razmenjuju poruke.

Bern je proučavao serije transakcija, posebno one koje se ponavljaju i tako došao do koncepta igre.

U daljem razvoju svoje teorije, Bern je zaključio da različite igre koje neka osoba igra predstavljaju delove jednog šireg obrasca, jednog podsvesnog životnog plana koji je stvoren i uslovno rečeno “napisan” još u detinjstvu, a kojeg je nazvao životni scenario odnosno životni skript. Za razliku od svakodnevnog govora i uobičajenog značenja koje igra i igrati se u njemu ima, u Transakcijskoj analizi pojam igra ima negativno značenje i odnosi se na nešto što ne samo da nije zabavno, nego je veoma ozbiljno, destruktivno ili čak samodestruktivno, a može biti čak i smrtonosno.

U svakodnevnom govoru na to ukazuju izrazi poput:”namestili su mu igru”, “izigrali su ga”, “on je opasan igrač”, “upao je u njihovu igru” i sl.

Najednostavnija definicija “igara” je da su one serije transakcija sa nekom smicalicom. U osnovi je to takav način komunikacije u kojem transakcije liče na jedno, da bi se u kasnijem toku ispostavilo da je od početka, sve vreme postojao neki skriveni motiv i da su te transakcije bile nešto drugo.

Postoje dve vrste igara, koje se između sebe bitno razlikuju: svesne i podsvesne igre.

Glavna razlika je u tome da li igrač jeste ili nije svestan svog motiva za igranje igre, tj, da li igra namerno ili nenamerno. Drugim rečima, razlika je u tome da li je igračev motiv skriven „samo“ od te druge osobe dakle od ciljane osobe ili i od samog igrača.

Svesna igra je ona koju osoba započinje i igra je namerno i svesno sa ciljem da ostvari neku simboličnu ili konkretnu dobit, na štetu drugog, tako što obmanjuje pretvarajući se, glumeći,lažući ili prećutkujući. Svesne igre su dakle igre prevare.

Podsvesna igra je ona koju osoba ponavlja sa različitim ljudima, pri čemu ima osećaj da joj se igra događa, tj. da su drugi krivi za loš ishod. U podsvesnoj igri je tipično da igrač sebe doživljava kao žrtvu ili nesrećnih okolnosti ili zlih ljudi koji mu misle loše. I za svaki neuspeh su mu, po pravilu uvek drugi krivi.

Podsvesna igra je rezultat postojanja unutrašnje podeljenosti odnosno konflikta unutar osobe same. O tom unutrašnjem konfliktu govorimo onda kada ličnost, bilo istovremeno bilo naizmenično zastupa dva međusobno nepomirljiva stava ili ima dve međusobno nespojive želje.

Jako dobar primer je recimo osoba koja je prestala piti alkohol (a ima problem s alkoholizmom) ili osoba koja je prestala pušiti (a bila je strastveni pušač) može imati dva međusobno nepomirljiva stava ili želje.

Ta osoba istovremeno želi prestati piti alkohol odnosno želi da ne pije svaki put kada oseti napetost i nemir ili ova druga želi biti nepušač, ali kad god neko zapali cigaretu u njenoj blizini, želi i sama da zapali.

Ako bismo ovu situaciju pokušali da predočimo jednim crtežom, tada bismo morali da nacrtamo osobu podeljenu na dve podosobe koje se svađaju da li da se uradi jedno ili drugo, a ponašanje takvog čoveka će zavisiti od toga koji je deo podličnosti trenutno jači.

U prvom delu igre osoba se ponaša na jedan način (ne pije, ne puši), da bi kasnije nakon što promeni svoju percepciju odnosno opažanje i doživljaj konteksta, odnosno okvira u kojem se komunikacija odigrava, napravila zaokret i počela se ponašati na sasvim suprotan način (u skladu sa drugim delom sebe ili svojom drugom željom koju ima).

Upravo taj zaokret u igri je tipičan za podsvesne igre, pa ih zato zovemo i igre zaokreta. Taj zaokret izaziva zbunjenost i kod drugih saigrača, ali i kod samog igrača. Iako i drugi ljudi mogu imati veliku štetu zbog učešća u igračevoj podsvesnoj igri, prvenstveno je igrač taj koji na duže staze trpi štetu. Najčešći rezultat podsvesne igre je da “ispadne” tako da je igrač još jednom potvrdio svoja disfunkcionalna uverenja o sebi, drugim ljudima, svetu i situacijama.

Uzećemo za primer vrlo čestu igru koju je Bern nazvao: ŠUTNI ME (inače Bern je namerno koristio neakademske nazive i služio se u terminologiji uobičajnim govorom ulice da bi njegovi pacijenti mogli lakše da nauče teoretske postavke Transakcijske analize i bez teškoća mogli komunicirati sa svojim psihoterapeutom). Igru „šutni me“ naime igraju ljudi koji imaju dva stava o svojoj vrednosti: sa jedne strane veruju da su vredna ljudska bića koja zaslužuju ljubav i poštovanje, a sa druge strane misle da nisu dovoljno vredni da bi ih neko voleo i cenio. U prvoj fazi igre oni se trude da kod drugih ostave dobar utisak i da postignu da ih drugi ljudi cene i eventualno zavole. Kada uspeju da izgrade veoma dobar odnos, počinju sumnjati da ih drugi zaista cene. Nisu sigurni da li ih drugi ljudi poštuju i eventualno vole zbog toga kakvi su kao osobe (što je prava ili bezuslovna ljubav) ili zbog toga šta su sve uradili, sve učinili za drugoga (što je zaslužena odnosno uslovljena ljubav).

Odnos koji su do tada uspostavili sa drugom osobom, a koji je dobar, pun poštovanja i ljubavi za njih postaje na neki način opterećujući i nestvaran. Igrač igre ŠUTNI ME menja kontekst i odnos komunikacije sa drugim, što ima za posledicu da se u igraču budi i aktivira onaj njegov deo koji veruje da on nije dovoljno vredan da bi bio cenjen i voljen. Tada igrač pravi zaokret ponašajući se tako da to drugoj osobi postane neprihvatljivo, a što rezultira time što onda ta druga osoba pokazuje igraču da ju je razočarao, da ga manje ceni i poštuje odnosno da zbog toga prekida odnos s njim.

Upravo u takvoj reakciji druge osobe igrač pronalazi “dokaz” da on (sam igrač) kao ljudsko biće ne vredi dovoljno jer bi mu, da vredi, osoba koja ga zaista voli i ceni sve oprostila.

Igrači ove igre obično pamte mnoge situacije, od detinjstva do u odraslo doba, u kojima se “ispostavilo” zaboga, da ga neko ko je tvrdio da ga voli u stvari ne voli.

A, da je podsvesna igra obrazac koji se ponavlja, svedoči obično i to što igrač ima nekoliko uspešnih veza iza sebe u svom životu – koje su se završile nakon njegovih ispada. On dakle podsvesno čini zaokret (obrat) u svome ponašanju, zbog kojeg biva odbačen i koji ga, u konačnici, učvršćuje u njegovom podsvesnom uverenju da nije dovoljno vredno biće. Igrači mogu igrati igre u kojima se svaki put potvrđuje da su svi ljudi zli (zašto se to uvek baš meni događa? Zsšto se baš na mene lepe takvi pokvareni ljudi? Ili da su svi muškarci „svinje“ ili da su sve žene „kurve“ i sl.).

Za razliku od svesnih igara u kojima igrač tačno zna zašto radi to što radi, u podsvesnim igrama igrač ne samo da nije svestan zašto nešto radi već nije svestan ni da je on taj koji uopšte nešto radi.

Tipično je da igrač podsvesne igre zbog toga otpisuje svoju odgovornost i svoju ulogu u igranju igre. U tom slučaju ova osoba odgovornost projektuje na druge ljude i potpuno mu je neobjašnjivo zašto je on (ili ona) magnet za upravo takve ljude.

I sada tu imamo nekoliko nivoa svesnosti kada igrač shvata da radi to što radi. Početni nivo svesnosti je kad igrač shvati da i on na neki način učestvuje i doprinosi u održavanju igre (kada shvati npr. da je on taj koji bira takve ljude sa kojima će ponoviti obrazac ponašanja).

Viši nivo svesnosti je kada igrač shvati da je on taj koji bira druge i sa njima aktivno igra neku igru.

Potpuno osvešćivanje nastupa tek onda kada igrač osvesti svoj unutrašnji konflikt i njegovu ulogu u nastanku i ponavljanju igara.

Međutim, tek razrešenje tog unutrašnjeg konflikta ukida mehanizam nastanka, a time i potrebu za igranjem bilo kakvih igara.