ITALO KALVINO – Nevidljvi gradovi

I došli smo tako do poslednje priče u ovoj emisiji koja je namenjena pre svega vama koji volite književnost i uopšte pisanu reč, ali i onima koji ne nalaze veliko zadovoljstvo u čitanju nečijih romana, priča, pesama, to jest ne nalaze sada, ali sve u nadi da će se to promeniti te da će nekada, nadam se, vrlo brzo, krenuti i njihova noga ka nekoj knjižari ili ruka ka nekoj polici na kojoj stoji šareni svet kazivanja u pisanoj formi.

Najpre ću vam reći par reči o piscu. Njegovo ime je Italo Kalvino. A baš kao što mu i ime kaže, reč je o jednom od najtiražnijih italijanskih pisaca 20. veka, a zatim ćete čuti par odlomaka iz knjige Nevidljivi gradovi, da biste stekli utisak kako je napisano i kakvim stilom se uopšte Kalvino služi u tom romanu.

Italo Kalvino 15. oktobra 1923. godine u italijanskoj porodici, ali ne u Italiji, već u jednom naselju koje danas predgrađe Havane, dakle na Kubi. Italijani su se tada, naime, jako mnogo selili, pre svega u Ameriku, ali eto, njegovi rođelji su se odlučili za Kubu.

Ipak, posle samo dve godine, njegova porodica se vratila u Italiju i nastanila u gradiću Sanremo, Nedaleko od Francuske granice, danas poznatom po čuvenom festivalu italijanskih šlagera i pop pesama. E, tu u Sanremu, mali Italo završava gimnaziju, a zatim i upisuje poljoprivredni fakultet. Uporedo sa fakultetom, kažu da je čitao i antifašističke knjige, a ne zaboravite da je reč o početku Drugog svetskog rata i nadirućeg fašizma u Italiji. U tom ratu je i sam Italo uzeo učešće, doduše tek poslednje godine Drugog svetskog rata i to tako što se priključio naravno partizanskom pokretu. Kasnije, nakon rata, za života širom sveta je bio i ostal poznat, pre svega kao književnik, ali i kao novinar, pa je pisao i eseje. A, knjiga koju želim danas da vam predstavim je zapravo baš tako nešto, mešavina fiktivnih eseja i romana.

Šta je još zanimljivo reći kada pričamo o njegovoj biografiji? E da, posle rata Kalvino upisuje studije književnosti u Torinu, gde je diplomirao na delima Džozefa Konrada, poljskog pisca iz Ukrajine.

Bio je politički aktivan u krugu italijanskih intelektualaca komunista okupljenih oko izdavačke kuće Einaudi. Po svemu sudeći bio je zaista iskreni komunista, a to pretpostavljam na osnovu toga što je, razočaran sovjetskom invazijom na Mađarsku, istupio iz KP 1956. godine.

Veliki uspeh je postigao trilogijom Naši preci koju čine duhoviti romani: Prepolovljeni vikont, Baron na drvetu i Nepostojeći vitez. Baron na drvetu je nagrađen prestižnom knjiženom nagradom Viareggio.

Otputovao je u Ameriku 1959. god. na 6 meseci da bi se početkom 60-ih naselio u Francuskoj, u Parizu. Tamo je upoznao Čičitu Singer, Argentinku koja je radila kao prevodilac pri UNESCO, sa kojom se oženio 1964. dobilu su ćerku Đovanu koja danas živi u Njujorku, tako bar piše na Vikipediji.

Tokom 70-ih napisao je svoje najznačajnije romane, Nevidljivi gradovi, Zamak ukrštenih sudbina i Ako jedne zimske noći neki putnik.

Nevidljivi gradovi poseduju pažljivo izgrađenu matematičku strukturu koja donekle oslikava i Kalvinovo interesovanje za simetriju i za paralele. I mogu vam reći da je to bio zapravo i najveći razlog zbog kog sam se ja odlučio da vam predstavim baš ovu knjigu danas. I ja volim naravno kada se pisac lepo igra paralelama i spajanjem nekih sinhroniciteta, kako se to danas kaže. U poslednjim godinama svog života, Kalvino se vratio u Italiju iz Francuske, gde je objavio svoj posljednji roman Palomar, 1985. godine.

Tokom svog života postao je počasni član Američke Akademije umetnosti i književnosti, kao i nosilac nekoliko počasnih titula različitih univerziteta. Umro je u Italiji u Sieni, 1985. godine, u svojoj 61. godini, kada je doživeo moždani udar.

Kao pisac ostavio nam je romane Neviljivi gradovi, Zamak ukreštenih sudbina, ako jedne zimske noći neki putnik i zbirku pripobedaka Kozmikomike. Kao esejsta dao je važan doprinos na polju izučavanja folklora i književne kritike, a kao pisac transformisao se u skladu sa razvitkom onovremenih književnih tokova. Tako je u književnost ušao ratnim romanom pisanim u skladu sa poetikom italijanskog neo realizma. Potvrdio je svoj talenat dvema zbirkama iz partizanskog ratovanja, pisanih u sažetom hroničarskom stilu, a potom je svoju eruditnost, što će reći načitanost i opštu kulturu, dokazati, napisavši triptih fantastičnih romana iz prošlosti, utemeljenih na folkloru i starijim oblicima književnosti, da bi početkom 70-ih u skladu sa razvojem Postmodernizma svojim romanima i pripovetkama redefinisao i razbio tradicionalne forme književnosti baš kao što je i, kao što rekoh, ova knjiga.

Sva važnija dela Itala Kalvina prevedena su i na srpski jezik.

A sada malo o knjizi Nevidljivi gradovi.

Nevidljivi gradovi knjiga, odnosno, sve te priče su u obliku konverzacije između Marka Pola i Kublaj Kana.

Marko Polo, zamalo pa naše gore list, kao što verovatno znate, rođen je na ostrvu Korčula, koje je tada pripadalo Mletačkoj republici, a koje danas pripada Hrvatskoj, svetski putnik koji je sa ocem i stricem stigao do Kine, prolazeći kroz razne gradove i zemlje, pa nam Kalvino prenosi od reči do reči kako je Marko Polo opisivao gradove Kanovog carstva. Pošto ne poseduje tradicionalnu romanesknu fabulu, Nevidljivi gradovi se gotovo i jedva mogu nazvati romanom. Evo par odlomaka, pa procenite sami.

“Čovek koji dugo jaše divnim predelima, uželi se grada. Konačno stiže u grad Isidoru sa zgradama zavojitih stepenika poput puževa oblepljenih morskim školjkama, u kojoj se redovno prave dvogledi i violine, u kojoj, kad se stranac dvoumi između dve žene, uvek naiđe ona treća, u kojoj borba petlova degeneriše u krvavi obračun između kladitelja. Na sve te stvari je mislio dok je želeo grad. Isidora je dakle grad njegovih snova, sa jednom razlikom, u gradu koji je sanjao bio je mladić. U Isidoru stiže u poznim godinama. Na trgu stoji zidić starih, koji gledaju mladež kako prolazi. On sedi sa njima u nizu. Želje su već sećanja.“

Evo još jednog odlamka:

„Ako hoćete da mi verujete, u redu. Sad ću vam reći kako je napravljena Otavia, grad paučina:

Postoji jedan ponor između dve strme planine. Grad je iznad provalije vezan za dva grebena, konopcima i lancima i mostićima. Hoda se po drvenim daskama pažljivo da ne nagaziš uprazno ili se uhvati za obruče od konoplje. Ispod nema ničeg na stotine metara, promiče po neki oblak. Malo niže vidi se dno provalije.

To je osnova grada, mreža koja služi za prolaz i podršku. Sve ostalo, umesto da se uzdigne gore, visi dole. Stepenice od konopca, ljuljaške, kuće kao džakovi, vešalice, terase kao brodići, mehovi vode, slavine za gas, ražnjevi, korpe koje vise na konopcima, teretne dizalice, tuševi, trapezi i kolutovi za igru, žičare, lusteri, saksije sa lozicom. Dok visi nad ponorom, život stanovnika Otavije je manje neizvesan nego u drugim gradovima. Znaju da mreža ne može da izdrži preko jedne tačke. Pakao živih nije nešto što će tek nastati. Ako već postoji, onda je to nešto što je tu. Pakao u kojem svakodnevno živimo, koji stvaramo živeći zajedno. Postoje dva načina da se ne pati: Prvi, mnogima uspeva. Prihvatiti pakao i postati deo njega do te mere da ga ne primećuješ. Drugi je rizičan i zahteva neprekinu pažnju i učenje. Usred pakla, tražiti i prepoznavati ono što nije pakao i činiti da traje, dati mu prostora.”

E, tako će Marko Polo opisivati Kublaj Kanu gradove, kroz koje je prolazio, u kojima se zadržavao, ostavljavši u svakom pomalo i svoje Venecije. Opisuje, dakle, Marko Polo gradove i predele, a Italo Kalvino stavlja čitaoce na mesto Kublaj Kana, pa i mi, iz divnih opisa velikog moreplovca, smeštamo u svoju stvarnost sva ta čarobna i živopisna mesta u kojima nismo bili, ali koja postaju i naša stvarnost. Ti gradovi predstavljaju sveukupnost naših pogleda na svet, svaki se menja u zavisnosti od vizure i to je prvo što čitajući naučimo.

Sve je beskrajno, a sa malim protokom vremena ništa nije isto kao što je bilo, ni posmatrač, ni putnik, pa ni gradovi, potpuno snoviđenje od knjige.

Eto dragi  moji ljubitelji i ljubiteljice dobre priče, dobre knjige, dobrih romana, bila je ovo priča o Italu Kalvinu i njegovoj knjizi Nevidljivi gradovi. Ako vam se ovo učinilo zanimljivim, nabavite sebi primerak knjige, u Srbiji je izdao Plato i krenite na put ka Kini i to sa – ni manje ni više – Markom Polom.